Наша књижевност

Белешке

и три године социјализма, риболов врши „заосталом техником, заснованом на ручном раду“, и то у највећој риболовској бази Совјетског Савеза“. у

Мислимо да је овакав метод, метод тражења „грешака“ по сваку цену и чачкања по ситницама, кад далеко већих грешака на другој страни има и превише, у најмању руку, недопустив. Не може-се ни у ком случају полазити у критици од претпоставке да се у највећој риболовној бази СССР-а ради у-

главном или искључиво заосталом

техником. То је апсурд у који се не може веровати. За нас је Совјетски Савез, без обзира на хегемонистичке и ревизионистичке ставове совјетских руководилаца, земља социјализма, па

нам зато није потребно да, заједно с“

водом, избацујемо и дете из корита. А овакви написи, ма колико били добронамерни, лију воду баш на ту воденицу.

У чланку „Дијалектика међу нама“ М. Виторовић се осврће на најБовији совјетски филм у боји „Пад Берлина“ (сценарио П. Павленка, режија М. Чиаурелија). У самом уводу чланка чланкописац наглашава да тај филм није уопште гледао, али да је прочитао сценарио (објављен у часопису „Знамја“, бр. 11, год. 1948). Он такође ниједном речју не каже да је за подлогу сцене коју критикује послужила слична, али не „истоветна, сцена из Павленковог романа „Срећа“ (објављен код нас у издању „Просвете“), нити се у даљем свом расправљању служи упоређива. њем текстова романа и сценарија (што је имао могућности) да би доказао сву беду ревизионистичких покушаја марксизма поменутих совјетских уметника. Сам пример ове ревизије, који он цитира по сценарију (не знајући, додуше, како и сам каже, да ли је цитирана сцена уопште ушла или није ушла у филм), исувише је драстичан и карактеристичан, али није ствар у томе. Ствар је у томе да овакву врсту критике не треба неговати. За критику такозваних совјетских „уметничко-документарних“ филмова, њихове улоге и њиховог значаја у читавој пропагандној кампањи ревизионистичких идеја совјетског руководства, Виторовић

509

је имао не један пример, па се, у свом чланку, није уопште морао позивати на један филм, који код нас још нико, па ни он сам, није гледао. Зар филмови, као што су „Заклетва“, „Трећи удар“ и „Стаљинградска битка“, које и он помиње у чланку, нису били довољни за такву једну анализу» У сваком случају, за једну принципијелну полемику, они су погоднији него један филм, за који се поуздано не зна како је, и у којој мери, реализовао Павленков сценарио2 А из властитог искуства знамо да један сценарио од свог објављивања до реализације може да'претрпи многе, па чак и крупне измене.

У чланку „Избор теме“ А. Вучо се с правом задржава на овом веома важном проблему, наглашавајући, можда мало више него што је то потребно, важност познавања специфичности филма и филмске драматургије. Заступајући из основа праВилан антишематски и антишаблонски став у грађењу ликова у нашим сценаријама, нарочито позитивних ликова, он је, међутим, и сам дао, по нашем мишљењу, прилично шематски опис оваквог лика, пишући следеће: „Позитивни човек данашњице, јунак нашег социјалистичког доба, воли живот. Он тежи да стекне јасне погледе на свет, да упозна законе природе и друштва; он је ведар и мио; он је одважан мислилац и практичар који непоколебљиво верује да ће претворити своју домовину У „цватући врт“, он се смело хвата у коштац са свима тешкоћама и препрекама; он воли своју земљу и поштује друге народе: он потчињава свој лични интерес интересима зајед-

· нице радног народа...“ Итд. итд.

Има ли тај јунак нашег доба и какав свој лични живот; зна ли он за љубав, за патњу; има ли, једном речју, и своју личну драму, која се одиграва, и може да се одиграва, У оквиру опште друштвене драматиКе, — о томе ни речи. Онда није ни ЧУДО што нам се, како и сам Вучо потпуно правилно примећује, тај „чоВек данашњице појављује, нажалост, најчешће као суви резонер, као псеудовеличанствени декламатор фраза“.

Ран И ЈЕ

Х ал

офа

по.

за 8 х