Наша књижевност

обимне љигеће

ом девавт тентене

Пролеће

419

клици и капљи, камичку риђем; да се опијем свачим; да заљубљене заобиђем, мрава на стази прекорачим.

, Не кријте се од мене, заљубљени, руке сплетене не расплићите, не растављајте жедне зене; и ја сам низа те стазе вите, покрај папрати, | ишла, а ројили се око мене врели шапати.

Не кријте се од мене, заљубљени,

останите као да сте срели недужну зверку,

облак који далеко плива, птицу малену златоперку. И ја спадам

у та створења незлобива.

Птицо, не бежи, |

и ја хоћу

јутрос да певам о том што и ти, о светлој даљини, Е

о звезди, небеској јагорчевини; и ја тражим јутрос самоћу,

у младој шуми богаз скровити.

И на мене наилази поплава сете, слађе од сласти,

и мени се свиђа пепељасти

певач на грани,

јасно му и ја чујем срдашце“ бије ли, бије.

И мени се свиђа, лешши од баште, сунцем обасјан видик Србије.

Па све у срце рониш дубље. Обузима те осећање

великој некој радости слично; могло би се звати и родољубље, да није у њему све тако лично, да се не везује тако снажно

за сваку ситницу, биљку, камичак, незнану птицу.

5