Наша књижевност

„

420

И гордошћу би се необузданом могло звати, да јутрос није пролеће рано,

да је ишта што у срцу јутрос- бије ког човека,

да је ишта под том небеском призмом човечније.

Пење се, букти радосна ватра срцу до саме таванице:

мислиш овако топлога сунца нема ни Суматра,

те траве росне нема ни степа,

као жуња нису ни колибри птице, нити се игде дижу небеса >

ова прелепа.

Ај, да ли је доћи после сто лета, после стотину лета само,

да се на отаџбину поглед баци кад процвета;

да ли је да тада погледамо какви ће њоме људи ићи,

какви ће бити мостови вити, какви вртови, какви димњаци.

У пролеће

кад пупољак стане да ирска, када се трава загрцне росом, песника што стари зграби туга, али не туга природомрска,

већ жудно гледа сунчаном косом

' по свету биља

и погледом као да благосиља.

И када мене не буде било, нека се опет цвеће замеће

у плодове,

и нека пева зеба,

нек на састанак сунце зове, нек прека пупољак младог неба.

Док је пролећа,

нека и песама буде о њему, нека се пева о брези, клену, потоку што сребром долину проши, о јутру ватрену,

и о облаку кишоноши.

Књижевност