Наша књижевност

452 а Књижевност

вачку.“) Његови суграђани, међутим, бар неки, после Хекторовићева боравка међу њима, били су нешто потпуније обавештени о томе.

Када син берберина Виценца Натала понарасте, и сазна да се дубровачка „Јеђупка“ доводи у везу са неким хварским песником, питање ауторства те цингареске поста повод заједљивих расправа.

Ослањајући се на породично предање, поседујући ваљда и њен зутограф, Тома Будиславић разгласи, осамдесетих година шеснаестог века, да је дубровачку јеђупијату испевао неки Андрија Чубрановић.““)

Кад ускоро затим он поста имућан и угледан, Дубровчани, њему за инат, узеше тврдити да је Чубрановићева цингареска плагијат Пелегриновићеве покладне збирке.

Будиславић је много настојао да његови суграђани сазнаду какав завидан углед он ужива у страном свету. Истицао је своје стечено племство. своје везе са пољским краљевским двором и своје пријатељство са султаном и турском царском аристокрацијом, уверавао да води порекло од босанских херцега, и хвалио се својом ученошћу и лекарском вештином. Охоло племство дубровачко презирало га је као сина занатлије, пучани су га мрзели што се стиди свог пучког порекла, песници су се посмевали његовим песмама.

Овај хвалисави властелин дубровачки уверавао је да је по мајчиној крви у роду са Чубрановићем, и Дубровчани, завидни, никако му нису хтели допустити да се поноси што у својој лози има аутора чувене цингареске као што му нешто раније нису допуштали да се размеће титулом витеза. У немогућности да му опоричу сродство са' Чубрановићем, није им преостало но да томе песнику опоричу право на „Јеђупку“. Идеју за то дала им је истоветност те цингареске са маскератама истонасловне Пелегриновићеве збирке.

Будиславић се није дао смести. Кад сазна да је Маро батиторо објавио песме свог стрица Моналдија, журно крене у Венецију да се са њим састане, увидевши да ће му у разговору најбоље разјаснити цео случај и изразити поједине своје жеље. Изнесе му како је неки хварски песник дрско присвојио славно дело Андријино, 4

ж) Незнани преписивач у посвети свога преписа дубровачку »Јеђупку« означује као анонимну, заправо по времену „прву“ у односу према оној коју

им шаље. „Не зна“ ни ко је испевао хварску јеђупијату, иако је у Задру, где ју је преписивао, у то време и Пелегриновић живео.

#ж) Најранијој дубровачкој цингарески, у њеном најстаријем препису, У стонском рукописном зборнику, датираном „ада 3 глиско 1571", аутор није означен. (Забелешка која је у том рукопису означује за литерарно дело Чубрановићево, потиче по схватању академика Колендића, из осамнаестог века). Сода. т5. Магбрл Рзетга Сгагпеп515. Југословенска академија (св. 84).

Међутим, већ негде 1583, под утицајем Будиславићева уверавања, Сасин преписује дубровачку јеђупијату Андрији Златару.

МУ МР ИЦ НА

алђуви