Наша књижевност

у а и о ДА ВР ~ Ма а а Е

Судбина „Јеђупке“ у старом Дубровнику пе њ 453

како Дубровчани из зависти Чубрановића сматрају за плагијатора. Он никако не може допустити да се тиме слава Дубровника унизује. Уосталом, Андрија му је род по ма јци, и он је приморан да одлучно иступи према онима који га оговарају. Замоливши Мара да „Јеђупку“ објави, он му разложи како је потребно да њено издање буде њему посвећено, да би могао њену изворност неустрашиво бранити, »до потребе и мачем“. Уручивши му рукопис те цингареске, преда му њ једну песму, зажеливши да у издање буде унесена. У њој је било сажето све што му је говорио; у њој је јасно била изражена и његова жеља у погледу посвете издања. Вероватно, није био заборавио да му помене и литерарна дела која су му била посвећена.“) 5 Имајући да испуни жељу најугледнијег Дубровчанина свога времена, и склон сервилности, Батиторе објави „Јеђупку“ 1599%%)

посветивши је „сиетломе и племенитом Томи Будиславу“. Губећи.

се у дивљењу према њему, у посвети га обаспе многим титулама, и назове „научитељем небеске и свјетовне мудрости“, „мудрацем кога славе сва господа од свита“. Уједно, да му испуни жељу, пре„кори „злобне језике“ његових дубровачких противника, који „из ненависти“ сматрају његова рођака за плагијатора.

Да би уверио Дубровчане како Јеђупка може да буде „једино“ Чубрановићева, Будиславић је био прибегао мистификацији; био је замолио Батитора да у издање унесе „Пјесанцу незнана спјеваоца“, у којој се слави Чубрановић као аутор „Јеђупке“, и напада песник који је жели присвојити, узалудно, јер „њу брани вруће витез племенити Будисаљић куће“. Пошто је ту цингареску, према Батиториној посвети, имао да брани тај исти витез, — иза како она буде објављена —, постаје јасно да је та песма у вези са самом посветом издања, и да ју је издавач могао да прими само од особе којој је било познато ради чега он заправо објављује дубровачку јеђупијату. Произлази: римовану посвету у првом издању најстарије дубровачке цингареске испевао је сам Будиславић и преписао анонимном песнику како би изгледало да Батиторе није једини који његова рођака сматра за аутора „Јеђупке“. ·

___Батиторино издање јеђупијате „господина Апапе Сјуђгапоутећа Риђгоустапта“, за непуна три деценија двапут обновљено»)

= за > > ) Епиграме Слахчинског, последњу дисертацију Станислава Соколовског и Пирове Епсотјагјег сагпупе ејегласо.

Пир је своје хвалоспеве био издао о трошку Томину, као и спис о угледним породицама дубровачким.

Вероватно, ни Батиторе, објављујући Јеђупку, није имао много да се брине за трошкове издања. Е

#%) Батиторе је исте године био објавио дијалоге и песме Моналдијеве, код истог књижара, Алтобела Саликата, неколико месеци раније.

+#%) Ваштоге, ргеззо АбођеЛо ЗаПсајо, Мапешта, 1599; ргеззо Вагје, Ме-_

пега, 1616 (у препису, Дубровачка библиотека); Мепегја, ргез5о патпи, 1632 (једини примерак у библ. Паравији). Много касније, по Батиторином издању, Казначић, Матјесећиц, Дубровник, 1838.

4 Књижевност