Наша књижевност

дж

СЛИКА ИЗ ОКТОБРА

Магле се магле, кише кише,

и све се некако скупља, умотава.

Већ недељама нечије хладне руке сунце скрише, и сада све куња, свему се спава.

Данима већ ветар љуто шиба својим влажним бичем, љуто шиба и кљује; ; крши крила смућених птица!

Ал залуд бич: нема скока!

Заман-аман и моје: „Хеј, хеј!“, које из свег гласа кличем:

гола шума нема слухд да га чује. Не одјекује.

Дан шкиљи на оба ока, а ветар, лудо, даље пољем брише. и гужва лишће точковима својих двоколица.

Само се бачено златно зрно у мраку земље греје. Мој јадни свете без крова! Топлина штити, топлина рађа!

Човече, не клони!

У шуми ће опет да заигра хитро коло јасенова, и воћњаке кроз сва села бело цвеће да завеје, Пролеће кад загрми са хиљаду својих сјајних лађа.

И, — слава васиони! Бранко ЂУКИЋ