Наша књижевност

180

ву трулу зграду, која је ето јучер чини себар тако — коначно пала...

— Читава је земља у пламену.

=— У пламенуг Но па шта онда2 Зар има мало зла да изгори у овој ропотарници» Ако је читава земља у пламену, то ја све ватре поздрављам као навјештај новога црвеног управи

Још у узама Судбеног стола 1912 г. родила му се мисао 'за велики роман „Царева краљевина“, јер је актере тога романа нашао у затвору. О њима је најприје почео да пише драму, но како је материјал био огроман, то га је разрадио у роману приказавши болесно грађанско друштво пљачкаша и народних непријатеља. Год. 1919 издаје прву књигу „Стихове“ и с М. Крлежом покреће прву борбену хрватску ревију „Пламен“, полумјесечник за све културне проблеме, коју готово сам с М, Крлежом испуњава својим радовима. И сада почиње најплоднија ера Цесарчева публицистичког и књижев· ног рада.

Већ у првом броју и на првим страницама „Пламена“ уредници обЈављују програмске пјесме и чланке. „да све су тек порођајни болови

неког бољег света

неке нове вере

неког лепшег лета

кроз прочишћене и освежене сфере...

„и души се нашој смеје близа

победа

блиско остварење њеном надању

близак завршетак њеном јадању..“

„Ко се буни против пролетерске диктатурег Они демократи који су знали парламентарним концесијама успоставити капиталистичку диктатуру над пролетаријатом.. Социјална револуција у Југославији једино би могла... („Двије оријентације“). „Пламен“ је значио нову страницу у културно-политичком и књижевном животу и око њега су се почела окупљати сва напредна пера. Његов непомирљиви став против реакције изазива бијес властодржаца, који након,15 бројева забрањују

„Пламен“ и хапсе уреднике. Сада почињу прогони и затвори и Цесарец се склања у провинцију, у Брцковљане код Божјаковине, путује по Југославији и коначно бјежи у Праг, а 1922 у Русију, гдје присуствује ТУ конгресу Комунистичке интернационале, на којем је последњи пут јавно говорио Лењин. Наскоро се враћа из Русије, судјелује са М. Крлежом у покретању нове напредне књижевне ревије „Књижевне републике“ 1923, у којој објављује своје свјеже утиске из прве земље социјализма, сурађује у многим књижевним листовима и радничким новинама. Излазе прве његове новеле и романи „Судите ме!“ и „Царева краљевина“ (1927), „За новим путем“ (1926), „Златни младић“ (1927), „Тонкина

Једина љубав“ (1931), „Бјегунци“

(1933), расправе, чланци и студије по ревијама и у посебним књигама „Стјепан Радић и република“ (1925), „Психоанализа и индивидуална психологија“ (1932). Године 1928 покреће тједник „Заштита човјека“, у којем жигоше неправде што их трпи радничка класа, али тједник буде већ идуће године забрањен.

Готово ни код једнога хрватског писца није тако јасна и логична црта идеолошке досљедности као што је то код Аугуста Цесарца. Његов. поглед на свијет формирао се од најранијих дана младости, и он му је цијелога живота остао вјеран. Уз све невоље, болест, неимаштину, прогоне и затворе остаје на линији револуционарног пролетаријата, постаја чланом Комунистичке партије у вријеме њезина организирања, судјелује на Вуковарском конгресу, бори се бескомпромисно на челу радничке класе, на линији социјалног прогреса. И зато је потпуно логична његова тежња да поново оде у Русију и види даљну етапу развитка социјализма. У прољеће 1934 упућује се илегално преко Похорја, да пријеђе границу, али га опазе жандари и пуцају на њега, те га ухвате и спроведу у Загреб. Али 8 рујна исте године успије му да као трговачки путник пријеђе границу код Марибора, стигне у Беч, затим у Праг, Берлин и преко Пољске у Москву. Пропутује готово читаву Русију, остаје тамо до прољећа 1937,