Наша књижевност

ме ратова за ослобођење и уједињење, од 1912 до 1945, код многих наших погинулих јунака нађени су, по ранчевима и торбама, поред војничкога хлеба, (преобуке и писма од куће, и понеки примерак тих плавих књига. И данас још сећаће се њих, готово са синовљим пијететом, још покоји живи народни борац из прошлости.

Наравно, таква Српска књижевна задруга била је на ударцу и окупатору, који се машио својих послушника домородаца да јој нанесе љагу. Они су јој само нанели грдну материјалну штету, али набачено блато збацила је она одмах по ослобођењу сама са себе, чим је сунца слободе измамило и њу у народно коло, да се, по општем позиву народне власти, и она прихвати свога посла и узме учешћа у изградњи лешше народне будућности.“

Објашњавајући – задатке Српске књижевне задруге Вељко Петровић је рекао:

„Српска књижевна задруга има да задржи и обележи своје место међЂу осталим издавачима тиме што ће наставити да употпуни своју и досада већ велику збирку, У колима, свих значајнијих српских писаца. Од најзначајнијих треба издати целокупно дело, а од мање значајних плански и идејно приређене изборе. Издања ове врсте морају бити на висини савремене науке о књижевности и критике. Баш са становишта те науке Српска књижевна задруга мора водити рачуна о томе: шта ја све сматрано било књижевношћу У наср —- те и да и то обухвати. У последњим деценијама појам књи»> жевности се све више сужавао на поезију у стиху и прози и на есејистику. Међутим, за ту област културног стваралаштва коју називамо књижевношћу, литературом, ни ре« чи ни изрази на разним језицима не поклапају се савршено, и под истим изразима разни народи не подразу“ мевају исто, не обухватају подједнако исти материјал ни исту делатност, Оно што ми зовемо књижев“ношћу не тиче се строго белетристике ни писмености; ту је, важнији но игде на свету, део посвећен тав. усменој књижевности, која није увек ни гусларска ни сељачка,

183

а, затим, до пре стотину година стварно је наш човек сматрао многе списе за књижевност које би ми сврстали данас у популаризаторство појединих научних грана, у педагогију и у моралистику. Но, при повлачењу граница не сме се забора-

вити —- као што се досад чинило стално — да су извесни списи, малочас наведеног карактера, — у ра-

вијим временима и код нас као и другде кроз читаве дуге историјске и културне епохе, — замењивали потпуно потребу лирске и новелистичке уметности у данашњем смислу. С краја ХУП и у ХУШ веку наши људи су уживали у религиозноетичкој, утилитарно-анегдотичкој реторици Рачана — Венцловића, Рељковића и др., вероватно више бо у тепавим стиховима, романским прерађевинама тадашњих поета. Ми, већ од раније стичемо свд верније историјско осећање, све смо више способни да се уживљујемо У ранија времена и душевна расположења, а та нам особина бива на рочито изоштрена путем студија историјског материјализма. Тако, са извесним правилним историјским и културним поставкама и објашњењима, моћи ће и данашњи и сутрашњи читалац да нађе праве изворе насладе и у тим списима, који су писани често сликовитијим и језгровитијим народним језиком но што ја то био онај, сто година касније, рускословенштином посувраћен и затутуљен. Задругу чека у првом реду и то, користећи се научним рад ницима и резултатима појединих сродних института Српске академија наука, да прикупи из домаћих и страних часописа и листова прилоге наших великих и знатних књижевника и јавних људи, да поклони нашој читалачкој публици особите збирке и изводе из њихових преписки које могу имати и вишестране важности и примамљивости. Има пренебрегнутих књижевних радника којима треба одати посмртно задовољство а њихово добро дело унети у народни трезор који престаје више бити скривница. Имају т.зв. роејае пипогез који су, из разних узрока, само који пут, чак, може бити само једном у животу, полетели високо; право је и корисно про-