Наша књижевност

184

наћи и у киту повезати те тако често дирљиве и дражесне, редове наших Агуегза и Зошјагу.

Јер, не једном, у таквом једном реду проговориће, разговетније но У делима целовитијих аутора, једно доба, једно друштво, једно једваприметно својство одређеног карактера. У погледу на преводну књижевност у Задрузи, треба једном да дође до договора и споразумевања између свих наших издавача и чинилаца у овој струци. Тако ће се једино стати на пут општем културном злу које навлаче рђави прево-

ди од непозваних преводилаца на.

душу, на ум нашег народа, на светињу чистоте нашег језика. Српска књижевна задруга, мислим, има о» правдања да у овој осетљивој ствари каже своју реч, ако низашта друго а оно због тога што је она пружила нашем народу множину првих и размерно одлично преведених стандартних дела светске књижевности и што су многи њени преводи често коришћени од каснијих, па и савременијих преводилаца и издавача.

Напослетку, поред осталих многобројних задатака које ће наш бујни живот истурити пред њу, Српска књижевна задруга треба да се посвети, у скорој будућности, приређивању смишљених извода из огромних _ штампаних и рукописних збирки народних песама. Овамо нарочито треба да уђе само оно, шта народ каже, „беличко“, челично, чисто зрневље, тематски сврстано, с упоредним демонстрацијама и експликацијама о народном животу тога краја и племена; јер ту треба користити, особито, српскоме свету мање познате народне песме, као што су муслиманске, затим македонске и хрватске-чакавске итд. Ова акција ићи ће у истој линији с настојањем да се објаве зборници и монографије о српском језику. Разуме се није реч о строго научним, филолошким радњама. Али наш дивни матерњи језик, област у којој се и наш малобројни и поробљени народ уздигао до праве величине, дајући њиме монументалне и пророчке изјаве Југовића Мајке и Владике Рада, то је била вавек наша

Књижевност

најдубља љубав, због тога и трагична много пута кроз историју, па нема, такорећи, израсла мужа у нас, којегод било струке, који, у додиРу обично с опасним вртлозима великих цивилизација, није дао одушке тој својој љубави пуној стрепње, страхопоштовања и блаженог заноса.

Напослетку Српска књижевна задруга, верна слика и прилика свога. народа, одмах спочетка почела је да међу своје ауторе уноси и хрватске песнике и приповедаче, без икаквих измена. Данас њу чека иста дужност, да опет учини све за узвишену мисао братства и јединства. Она, разуме (се, руке шири свима _ југословенским — талентима, а учиниће све да спасе од заборава лепе и топле изјаве, песничке и књижевне прилоге некадашњих хрватских великана (уопште свих оних народних људи из давнашње „Троједнице наше узданице“) који су јуначки одолевали хабзбуршком и ватиканском злодуху народнога одрицања и опаких међусобица.

На таквој етичкој и књижевној постави, отприлике, Српска књижевна: задруга наћи ће своје честито место међу факторима српског и југословенског народног препорода које је у јеку ових победоносних година.“ Пошто је поднесен извештај о материјалном стању Задруге и прихваћен предлог да Задруга подигне свој дом у Београду, секретар Задруге Бранислав Миљковић поднео је скупштини предлог издавачке делетности. Од ослобођења Задруга је објавила 18 књига домаћих и страих писаца. У њеном програму, поред других, махом познатих дела, налазе се и ова старија и савременија дела: „Путовање по новој Србији“ од С. Поповића, „Песме“ Вељка Петровића, „Србија и Турска: у Х1Х веку“ од Леополда Ранкеа, »О Његошу“ од Исидоре Секулић, „Савремени _ књижевни језик“ од Александра Белића, „Приповетке“ Ива Андрића, „Есеји“ Јована Поповића, „Скупа игра“, роман Душана Матића, „Пушкинове песме“ у преводу М. М. Пешића, „Народне приповетке, пословице и анегдоте“ са:

|