Наша књижевност

182

Књижевност

ЧЕТРДЕСЕТ И ЧЕТВРТА ГОДИШЊА СКУПШТИНА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

У недељу, 2 јула одржана је четрдесет и четврта редовна годишња скупштина Српске књижевне задруге, прва по ослобођењу земље. Сакупљеним задругарима, које су поздравили претставници Савеза књижевника, Матице хрватске, Просвјете и Матице српске, претседник Српске књижевне задруге Вељко Петровић одржао је сажет реферат о историји ове културне установе основане пре скоро пуних шест деценија. У своме реферату он је између осталога рекао:

„Српска књижевна задруга основана је, организована тако да буде народна просветна установа а на привредно, издавачко предузеће; потребна материјална средства прикупљена су од пријатеља, од приложника народне просвете, од добротвора, и од претплатника на њена издања, од задругара. При тој работи прикупљања и растурања одиграше, ваљано, своју улогу некадашњи, често дугогодишњи, којипут и наследни повереници. Она је основана у време када је српска књига тешко налазили купаца и читалаца. Неписменост је била у народу огромна, школе су се, нарочито ван мале, прекумановске Србије, тешко умножавале, народ под аустроугар“ ском монархијом, под турском, једва је успео да одржи и оно мало затечених конфесионалних школа. Али, и сем тога, ту је било кривице и до слабога интереса, слабога поверења у српску књигу, писмених, мање-више просвећених и културних, из тадашњег водећег буржоаског сталежа. __Разочарење у тазв. „заветну мисао“, у скоро национално ослобођење из аустро-мађарског и турског ропства, изазвало је, уопште, и мучно, самомучилачко и паралишуће осећање инфериорности у тој класи људи на челу народних маса. Наша нова интелигенција тих година гледала је по сваку цену да одржи стандард, ниво, бар донекле, сличан инородној буржоазији и т. зв. чорбаџиским, чаршијским људима на истоку; ако јој је претицало нешто новчане и душевне снаге, та се јављале у њој и више потребе,

то је она задовољавала штивом на страним језицима. У таквим приликама скучили су се и издавачи, завезали кесе, свели посао на обавезну школску књигу; јер они су били од истога соја, узрасли за тезгом, без смисла, уопште, за пропагисање књиге, јон мање, за издавање књижевних производа. А шири слојеви, малограђански и сељачки, одвојише и у томе погледу од своје интелигенције: падоше у руке познатих, такозваних, народних изда вача: петпарачких романа, народских прерада старца Видака и рау зних грубих, неугледник збирки из Вукових књига и оних чувених, с брда с дола, накрмљених народних лира.

У то доба општег грађанског песимизма, националног малодушја, ставила је Српска књижевна задруга себи за задатак да се бори против те заразе, против те морална филоксере и туберкулозе, и то помоћу добре књиге; навикнути народне људе на добру књигу, омилити је и унети у што већем броју, што дубље у друштвене редове.

До 1941 г. Српска књижевна задруга дала је својим задругарима око 400 књига, са Забавником, Поучником и Савремеником, једну сасвим и бројно пристојну домаћу библиотеку која је могла својим читаоцима да прошири видокруг, изоштри органе етичког оцењивања и протањи укус. А, све то, на чистом материнском језику, што је нарочи-

" то послужило националној конзер-

вацији. Њу су, њена издања, и наши народни непријатељи вазда има ли на нишану. Једно време морала се делом штампати „преко“, јер је хабзбуршка _ полиција — узапћивала београдска кола; за време велеиздајничке парнице у Загребу, у ХРрватској и Славонији, међу инкриминацијама, наводило се и чланство у Задрузи и плаве књиге у рафовима. То је био вазда исти онај паклени душманин који је снабдевао своје бомбардере картама Београда и на њима обележио Народну библиотеку, Народно позориште, Универзитет и школе. За вре-