Наша књижевност
“-
РЦ И оу у РУА
пити чити
пи ет АВНЕ И о
ЊУ
“
4 24 . чарима“ рај и
192
вића Фонвизина, просветитеља-хуманисте из друге половине руског осамнаестог столећа, — Бригадир и Недорашче.
Писане пре седамнаест деценија, 1 то у мрачној, полудивљој Русији, ове комедије нису изгубиле своју занимљивост. Руска комедија, према Бјелинском, постојала је и пре Фонвизина, али је она почела тек са Бригадиром и Недорашчетом. То су прве руске комедије које имају карактер озбиљне сатире на друштвени поредак. Сатира је у њима тако очита да Катарина није могла бити задовољна _Фонвизиновим књижевним радом.
Његове комедије су имале утицаја ·
и на познију руску литературу (Ревизор, Мртве душе, Господа Головљови). Госпођа Простакова, син јој Митрофан и брат Скотинин, богослов Кутејкин (у Недорашче ту), Бритадир и Бригадирка, Саветник и Саветниковаца (у Бригадиру) — то су и психолошки и друштвено типизиране личности. Мако је према њима гајио дубок презир и гађење, Фонвизин од њих није направио карика"туре, него их је реалистички оживео. Оне личности, међутим, које отскачу 'од своје средине, које можемо да волимо, празне су фигуре, делују само као формална противтежа, и служе аутору да кроз њих изражава своје моралистичке мисли. 5
Дијалози у овим комедијама су сценски наивни. Лица, она која су нам симпатична, нису индивидуализирана. Убедљивије су и конкретни“ је личности које својим поступцима оличавају грозоту и моралну прљавштину неписмених спахија. Оне чак имају свој језик, изражавање им није шаблонизирано. ,
Радња у овим комедијама није расплинута. Њено сажимање се врши на тај начин што се лица међусобно описују, што и о себи говоре
Књижевност
„истину или очигледну лаж, и што се из разговора двеју личности показује њихов однос према трећем, отсутном лицу. Митрофан жали своју мајку, Простакову, што се уморила бијући свог мужа. Спахија Скотинин, одгајивач свиња, на примедбу Пров-
- дина да он са свињама неупоредиво
боље поступа него са људима, од-
_ говара:
„Господару мој милостиви, па како да ми људи леже на срцу ЈЉу ди преда мном мудрују, а међу свињама сам ја најпаметнији.“
Саветниковица описује свог мужа, а у њеном се опису огледају битне особине руског чиновништва тога доба.
Саветниковица: Муж ми је умировљен оне године кад је изашао указ о подмићивању. Видио је ла више нема шта да ради у коле гију, па ме је зато довезао, да ме мучи, овамо на имање.
Иванушка: Које је, наравно, стекао прије указа.
Саветниковица: Унаточ томе шкрт је као гладан пас.
Иванушка: Или као моја мзама. Без ласкања могу за њу рећи да би за један рубаљ била приправна пребољети врућицу с осипом.
Саветниковица: Моја грдоба је уза све то страховит лицемјер: не пропушта ниједну службу божју, па мисли, срце моје, да је бог толико милостив, те ће му за једно вечерње или јутарње опростити све што је преко дана накрао. .
Госпођа Простакова, опет, жали се што не може више да пљачка своје сељаке, јер их је у толикој мери осиромашила.
Фронвизинове комедије су, укратко речено, забавна и историски верна
— слика руског друштва друге полови-
не осамнаестог века, поред свих недостатака у уметничком поступку.
Ра Р:
-
ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК НА СРПСКОМ У ПОСЕБНИМ ИЗДАЊИМА
Пре сто-година умро је у Паризу
ЧОпоре де Балзак (1799—1850), фран-
пуски романсијер, писац „ЈБудске комедије“. У току Х1Х века о њему
ума
се код Срба мало писало, од њега се мало преводило. Забележена је само његова стогодишњица рођења, Први превод код нас помиње се у
вољни