Наша књижевност

Позоришта у Србији 5 25

српске. Његова предавања историје испуњена су идеолошким погледима либералне буржоазије на развитак српске буржоазије. (По Ђорђевићу сигнатура деветнаестог века је народност. Она је по њему на првом месту код свих народа. Слобода, уставност, културни напредак, наука, уметност су тек на другом месту.) Ђорђевићева драмска ствар „Маркова сабља“ (за коју је речено да је прерада Стеријиног дела) апологија је вере, закона, послушности старијима. Ђорђевићев најближи друг и сарадник Јован Бошковић био је такође привржен цркви. Њих двојица, Јован Ђорђевић и Јован Бошковић, редовно су посећивали цркву, уживали у црквеном појању. „Ревносно је посећивао цркву , каже за њега Јован Ђорђевић, „поштујући њене обреде, а обилато је уживао у складном црквеном појању“. Са Јованом Ђорђевићем заступао је класицизам у средњошколском образовању. Као министар просвете израдио је наставни програм у коме је изнео ове основне педагошке захтеве. „Колико на поуку, толико и још више пажње и труда треба обраћати на васпитање. Хуманистичка гимназија има да негује и гаји човечност и побожност, пијетет према освећеној особи Владаоца и Србовање, морал и карактерност. Народност треба неговати и војничким вежбама да наново оживе и да се укрепе старе војничке врлине у млађем нараштају. Јован Ђорђевић се буни што је нови радикални министар који је заменио Бошковића одбацио овај пројекат. „Већ стижу у радикалним листовима одзиви од неких учитеља и сви се слажу у. томе, да ваља и учитеље и ученике од цркве, црквеног појања, црквенославенског читања итд. сасвим ослободити“ (1894).

Ђорђевић приписује велике заслуге Јовану Бошковићу у оснивању и подизању Народног позоришта у Београду. „Велике су заслуге Бошковићеве око оснивања и одржања Народнога позоришта. Бошковић је био један од главних покретача ове хуманитарне установе. Његовим настојањем склопио се у Београду 1863 год. привремени позоришни одбор „Позоришни одбор“ који је после од владе потврђен био и од исте владе и субвенцију за позориште израдио. Овом одбору Бошковић је био душа. Још обимнији рад развио је Бошковић кад је 1868 год. установљено ово данашње „Народно позориште“, као члан и доцније као потпретседник Сталног позоришног одбора, а у време рата 1876 год. — 1878 год. неко време и као „Привремени управитељ“.“

Милорад Шапчанин имао је исте духовне интересе као и Јован Ђорђевић и Јован Бошковић. И он је био ревностан посетилац цркве. „Био је побожан и миловао је цркву и црквене песме“, каже за њега М. Ђ. Милићевић у Додатку Поменику од 1888 год., „он је најтачније вршио своје хришћанске дужности према цркви, редовно одлазећи на службе Божје. Јако је волео и црквено појање“... прича о њему у својим успоменама Антоније Хаџић. Хаџић тврди да је Шапчанин био добар управник, позоришта. „Па како тек тежак задатак и мучан посао мора да

= 4 У |