Наша књижевност

26 _ Књижевност

врши сваки управитељ и тиме што је још приморан тај свагда раздражљив и увек незадовољан, немиран народић глумачки да уједињава на заједнички ради У том раду да га одржи у доброј вољи и лепој слози... И Шапчанин је умео тој тешкој дужности да одговори, да све то постигне, кад лепим речима, кад строгошћу. Мало милом, мало силом!“

Хаџић уписује у позитиван рад бригу Милорада Шапчанина да позориште „буде права народна школа, да се у народном духу развија, па је тако обраћао највећу пажњу народним комадима...“ Шапчанин је радио на уједињењу Београдског и Новосадског позоришта, што му није успело. За време његове управе много се полагало на позоришну опрему, декорације и костимерију.

Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Јован Бошковић и Милорад Шапчанин претстављали су уско повезану, врло интимну заједницу политичких и културно-просветних једномишљеника. Та заједница је управљала позоришним животом Србије и Војводине неколико деценија било да је неко од њених чланова био у управи позоришта или не. Она је имала уза се у Србији подршку династије Обреновића којој је била поклонички оданг (Милорад Шапчанин је чак као управник позоришта радио под директним инструкцијама краљице Наталије), либералне партије која је била на власти, затим и подршку оне штампе којој је стављено у задатак да дефинитивно идеолошки ликвидира утицај покрета Светозара Марковића. Утицај ове заједнице бис је моћан за развитак позоришта због великог ауторитета Јована Ђорђевића, стеченог његовим пожртвованим оснивачким позоришним акцијама и у борби за Вуков правопис, великог ауторитета Антонија Хаџића, који је заиста уздигао позоришну струку и створио од Новосадског позоришта расадник даровитих глумачких снага, ауторитета Јована Бошковића, који је политички бранио егзистенцију позоришта, и агилности Милорада Шапчанина, коме је пошло за руком да уведе у драматуршки посао и Јована Јовановића Змаја и Милована Глишића.

Велибор ГЛИГОРИЋ

очарам =

Ф