Наша књижевност

ДАВОКОВА. ПРИЧА О ЖИВО ИСТИНИ

Све ово што ћу овдје казати о Бехари, о тој Јеврејци с Горњих Бјелава, чуо сам од свог познаника кога су сви звали Давоком а ријетко његовим рођеним именом Давидом — Давидом Барароном.

Ни ја га овдје нећу звати друкчије. Чак ми се чини, кад бих га звао Давидом или Давидом Барароном да то не би био тај човјек већ неки сасвим други. Надимак Давока пристајао му је тако добро као да му је Давока а не Давид било право, рођено име.

И ја кад кажем Давока онда истом видим њега, видим га онаквог какав је, какав је уистину, какав је сваког дана. Међутим, кад бих рекао Давид, онда би преда мном стајао други човјек. Био би, додуше, и то Давока, али Давока у некаквом свечаном ставу, са неким намјештеним изразом у очима, и као стијешњен у ново празничко одијело у коме се и сам осјећа врло неудобно и туђ самом себи. И не би то ни по чему био прави Давока.

Давока је имао своје навике. Оне су биле и у његовом ходу, и у кретњама његових руку, у држању главе, и У гласу. Имао је и свој сопствени лик који ничим није личио на други. Кад би се указало и најмање парче тога лика, рецимо окрајак његове главе или дјелић његових рамена, по том дјелићу могао се познати, као што се могао, већ издалека, познати по свом ходу или по бату својих корака, кад би пролазио иза наших леђа.

Давока је био омалена раста, кратка врата а широких рамена. Његови покрети били су мирни, одмјерени и сасвим сређени. Био је, откад га познајем, ћутљив и тих, а што су године више одмипале, све се више увлачио у себе. Био је самац. Многи су држали да је настран, понеки чак да је и мало „ћакнут“. Увијек је био забављен неким мислима, као утонуо у њих, као понесен њима, али при томе, колико сам ја могао да просудим, био је увијек и присутна духа, и врло жива и проницљива погледа.

Виђао сам се с њим ријетко.

Давоку сам познавао већ одавно. Упознали смо се на много година пред рат. Наше познанство било је већ од првих дана доста површно и такво је остало све те дуге године. Измењивали смо по неколико ријечи кад смо се сретали у каквом ужем друшттву, а то се догађало најчешће у кавани или У фоајеу. малог драмског позоришта.