Наша књижевност

ЗАГОРСКИ НОКТУРНО 1917

(Уломак из поеме „Загорска тиква“) Јожи Хорвату

Плану пуцањ усред сата касна. Смркну се над лугом мјесечина. Грофов лугар тргну се иза сна, још мамуран од снаша и вина.

И с очију протрљавши мрену, ма да вичан гледат и сред таме, са двоцијевком нађе се у трену у гуштари поврх Вучје Јаме.

Кано звијере у засједу скочи, мал'те притом не угану пету. Зна он: кланцем овим мора проћи тат, што грофу ноћу чини штету.

Чудна нојца — као дјечја прича: часком збиља, час обмана пуста; час протрне од језивог крича,

час занијеми на стотину уста.

Час трепери сва, а часком трне, засребре се брезе ко у страви; плане за час грм купине црне, часком сјенке полегну по трави.

Али лугар наћулио уши,

жељан знати, тко му газду краде. Није, ваљда, тетријеб, да оглуши чим осјети на срдашцу јаде.

Ко петељка на вјетру се стресе, кад из дупље совуљага хукне, дрхтне попут јасенове ресе,

вб кад негдје из појате мукне.