Наша књижевност

55

Руку је имао у повезу и надао се да ће му ускоро бити добро. Но неће ли се ту прекинути филм тога причања о борби за Квинтог

Није се прекинуо. На кревету до ГТошњака изронила је из јастука трећа глава, која је пажљиво слушала разговор, и баш на њу је Гошњак показао здравом руком:

—_А наставити може он. Замијенио ме је у борби, команду над четом препустио сам њему...

Кад год се разговор водио о озбиљним догађајима, у којима је било не једне трагедије, морао сам се осмјехнути. Ти младићи су се збиља поредали овдје попут сличица на филмској врпци. Чим је једна престала, већ је ту била друга, филм се могао наставити. Но и сјена мисли избрисала је смијешак с лица: био је то у једној бици већ трећи командант чете Матије Гупца, а ако се узме у обзир Вилануева де ла Канада и тамо рањени први командант Видаковић, онда је то био већ четврти од њих, који је,

неустрашив, стао на чело своје чете, водио даље у бојеве.

Куда је то и њега довело, видјело се. Лежао је ту везане главе. Но усправио се, прихватио нит причања:

— С десне стране биле су куће, с лијеве чистина, још прије него је био рањен Гошњак.

— А како је ваше имег

— Моје Дапчевић, студент... Но још прије него што је он био рањен, вратио се наш тенк. Под његовом заштитом претражисмо куће, но никога нисмо нашли. Уто је пала већ ноћ. Ми се нађосмо сами, без везе било с ким. А тенкист нам рече да има само још три метка... Послао сам га с још једним човјеком до Чапајева (команданта батаљона), да чујем шта да чиним. Човјек се вратио с вијешћу, да ће с друге стране доћи друга два тенка. Ми чекали, чекали, легли у јарак, гурали се лактовима, да не заспимо. Но тенкова није било. Повукосмо се зато опрезно на неко брдо и ту преноћисмо. Ујутро смо добили задатак да заузмемо нове фашистичке ровове. Али то већ није било потребно. Фрашисти су се прије тога предали. Квинто је био потпуно наш.

— А како је то било с Белкитом2 Јесте ли судјеловали и у његову заузимању;

— Јесам. Но још прије тога, исти дан, кад смо већ били потпуно заузели Квинто, дошао је к нама Чопић и донио нам похвалу команданта дивизије, похвалу нарочито чети Матије Гупца. А потом, послије три дана одмора, пошли смо на Белкито. Прошли смо већ освојену Мендијану, која је заударала на недоторјеле лешеве. Ујутро смо се нашли пред Белкитом. Спремили смо се за напад, добили муницију, а наједном дође команда, да имам ја, наредник, с још пет момака доћи у штаб бригаде, да тамо вршим стражу. Ја се опро. Потужио се Чопићу. Како! рекох. Ја дошао овамо војевати, а морам да ту стојим на стражи“ Ја желим на Белкито. Но морало се слушати. Тешка срца гле-