Наша књижевност

54 Књижевност

сљедник Машковић. Био је студент из Црне Горе. А истог дана увече, 25 августа, извршили смо главни јуриш на села, заједно с Канађанима и Американцима, а и Нијемцима из Телманова батаљона. Тенкови пред нама, ми за њима, и у Квинто смо први ушли ми и телмановци. Но права је борба започела тек овдје. Фашисти, који су се повукли у село, дочекали су нас, каоси у Вилануева де ла Канада ватром с црквеног торња. Имали су тамо и топић, из којега су пуцали на наш тенк. Но тенк је једном куглом из свога топића погодио баш у рупу кроз коју је пуцао непријатељски топић на торњу, и тај се више није чуо. Кад смо заузели цркву, изашло је из ње неких педесет фашиста, мање више сви рањени и сакати. Један се с напола ампутираном руком помогао да се извуче кроз прозор, а здраву је дигао на антифаптистички поздрав вичући: Мјуа герш!са! Но с освојењем цркве нисмо били још готови. Наставили смо борбу на главној улици, гдје су се фашисти у једној кући наново забарикадирали. Ту су хтјели да топићем погоде тенк, који је ушао у улицу. Но погодили су мене у ногу тако, да више нисам могао ни мислити да останем у борби!

Кобал је био рањен под кољено, тако да му је нога, још мјесец дана послије озљеде, била потпуно парализирана. Ипак није губио добру вољу. Смијући се рекао је:

—- А даље вам може причати, ето, он — и показао је друтога младог студента, који нас је већ подуље времена врло пажљиво слушао, а лежао је на кревету, њему насупрот.

Био је то студент Гошњак. Послије Машковићеве смрти преузео је он команду над четом Матије Гупца. Намјестивши се рањеном руком боље на кревету, наставио је спремно причу ондје гдје је престао Кобал.

— За чишћење села биле су формиране двије групе. Ја са својом, већином Шпанцима, намјерио сам се ускоро у главној улици на барикаду, с које су на нас пуцали из топа. Располагаб сам тенком, но тај се испуцао и отишао. Што сад; Склонио сам своје људе иза зида једне куће, поставио митраљез, настојао како да фашисте обиђем с бока. Уто су се пољем стали приближавати телмановци. Фашисти су то видјели и не дочекавши њих и нас испразнили барикаду. А кад смо је ми запосјели, видјели смо: барикада је била направљена од пуних врећа — не пијеска, него брашна, а и од кутија с бисквитом и конзерви мармаладе...

— Слатка барикада...! — отело ми се с уста.

ГТошњак се тек на трен осмјехнуо.

— Да, слатка... Али за мене не надуго. Фашисти су тако нагло испразнили барикаду, да су на њој оставили топ. Но ипак су нас с десне стране обасули ватром и притом ранили и мене.

Ето, у руку...

| | |