Наша књижевност

53

вијао се дим. Била је сигурно слатка цигарета ономе који је пушио, јер лице му се смијешило.

Био је то Андрија Кобал, политички комесар чете Матије Гупца. У цивилу је био доктор права, но напустио је јалове дискусије по судницама, дошао у Шпанију, да заправо оружјем у руци води дискусије. Он је већ војевао на Јарами и код Брунете, тдје је, приликом освајања брда Москито, био рањен у ногу. Ипак, колико год су га тада задржавали у болници, он је желео да се врати на фронту.

Шофер га је возио у штаб ХУ бригаде. Довезао га пољем до једног стабла.

— Ево ти штаба бригаде! — рече и одмах одјури колима.

Кобал гледа изненађен. Пред њим је стабло, разбито од гранате, а под њим леже два мртваца. Где је ту штаб бригадег Зар то...2

Но погледао је боље, видио у земљи отвор: штаб је радио под земљом, под мртвацима.

Недуго потом судјеловао је Кобал у офанзиви на Арагону.

— Па причајте нешто о томе! — молим га ја.

Он се распричао о културном раду у својој бригади. Био је политички комесар, културно-политички рад био му је специјална дужност.

= Ми смо — рекао је — имали свој тамбурашки и пјевачки збор, а и на самој фронти увијек читаоницу, с књигама и новинама. Батаљон Димитрова покренуо је свој лист „Димитровац“, али тај излази у Мадриду и превише ријетко... Ми смо хтјели. имати сваки дан своје новине. И покренули смо их. Редовито сваки дан ујутро, кад су људи сјели да пију каву, добивали су с кавом и те наше новине. Литографирали смо их преко ноћи, у наклади од мал'тене хиљаду комада, јер смо имали чланке и на пшањолском језику. Да, то заборавих рећи, ми смо у нашем батаљону и бригади основали аналфабетске курсеве за неписмене Шпанце, а и за нас, интернационалце, основали курс за учење птанског језика. Братство у оружју може бити само још крепче ако се разумијемо и језиком!

Било је нужно знати и о културном раду на фронти; но и сам је већ био прешао на приповиједање о недавним бојевима на Арагону.

— Наш батаљон — рече, пухнувши облак дима, као да је свој батаљон хтео у њ сакрити, да га не виде фашисти — ушао је у борбу код Квинта. Овај лежи у долини, између брда. Ми смо на њих навалили сприједа, као некад на Вилануеву де ла Канада. Било је то тешко, јер су највишим брдом још владали фашисти. Ипак, када смо почели нападати, примакли смо се од нека два километра удаљености на 300 метара ближе фашистима, а да смо притом имали само два мртва и два рањена. На жалост, један од мртвих био је и командант чете Матије Гупца, Видаковићев на-