Наша књижевност

57

ране, висјеле им чељусти, и сви су били страховито гладни. Чапајев им је смјеста послао храну и лијечнике, но за многе од њих било је већ касно. Није преостало друго, него резати им ноге и руке... Ето, доктор вам то може још боље казати...

Све се у тој соби одвијало глатко и како треба. У прави час ушао је у њу на свом редовитом обиласку болесника доктор Лангер. Био је и он добровољац, лијечник из Аустрије. Могао је само потврдити Дапчевићеве исказе. Згражао се притом над својим фашистичким „колегама“, који су могли своје пацијенте оставити у тако страховитом стању, без помоћи. Њиховом су кривњом људи, који су за коју недељу могли изићи из болнице здрави и читави, остали без руке или ноге, богаљи за цијели живот, ако им се није десило и горе, да ту у Белкиту нађу и свој гроб.

То се уосталом могло десити и самом Дапчевићу, баш у тој болници. Борба у граду већ је јењавала. Он је излазио из болнице и на вратима пао: једна од посљедњих кугла испаљених у Белкиту, погодила га је у главу. Но он је имао и утјеху:

—- Боље на концу, неголи на почетку борбе! Овако, у освојењу Белкита, има и мог удјела...

Био је његов удио, а имала су га у освојењу Белкита и остала двојица, који су прије тога судјеловали у освојењу Квинта. Без Квинта не би било ни Белкита. Но обилазак је у соби већ био почео, а ја сам већ можда и заморио своје сабесједнике. А било је ту и толико других рањених земљака. Опростио сам се с два рањена команданта чете Матије Гупца и једним политичким комесаром. Док су они причали о барикадама, смрти, ранама, крви, вани се, видљиво кроз велика стаклена врата, смијало сунце, зелењеле палме, зибало.се дивно модро море, испрутано. бијелим ланцима валова и пјене, као да су тамо долијетали и одлијетали низови бијелих, ширококрилих галебова.

(Одломак)

Аугуст ЦЕСАРЕЦ