Наша књижевност

| ;

ОД СУНЦА (други део) М “|

дару нап ле

Војници

Ноћ александриска:

Небо пуно птица.

Црна, трезна, и пијана, бела промичу лица.

Бомбардован љубавни крај.

У сенци рушевина шапуће Арапка. Пијани морнари тетовирају рај. Псовке, преливене смехом свака.

Треба га чути, тај смех,

Смех у лице бесмисленој смрти. Гладни света, жедни заборава, И уморни, уморни, војници.

МЕ

Пламена завеса

Огвозденило се -небо. Пишти страва. 5

Јато бомбардера острвило се на луку Александрије, на ратне бродове у њој.

Мрак, ни себе не видим.

А онда се провали. Безброј топова рукну громовском ватром.

Земља се испод ногу измиче, срце се у грло пење.

Сам на улици, као у тунелу.... (ако наиђе воз...)

Ко зна колико траје. А онда мук.

Је ли разваљено небог Не, само растресене звезде.

И као девојка иза угла, изиђе из облака месец. И обасја, и обасја.

Гледај ону последњу црту,

која се са твојим оком слива: ,

тамо се море ;

у небо улива.