Наша књижевност

~ ~

се те Њ =

Последњи Дубровчанин 73

Већина племства била је већ одавно слободни мислилац. Иако умерен, међу њима је и госпар Лукша, отац Антуна Соркочевића.

"Већ на неколико деценија пре француске револуције у Дубровнику се осећало у врховима друштва да су стара времена неповратно прошла. Трговина и сва „велика игра света“ беше се пргместила на Атлантски Океан, и на Јадрану као рибе у усахлом језеру издисали су некада цветни градови. Међу њима и Дубровник, све сиромашнији и са све мање људи који би га знали водити у великом вртлогу који се припремао.

Строги закони и традиције одржавају се још инерцијом, али их не држи више никаква моћ ни уверење. На челу државе су углавном још „Саламанкези“, консервативна аристокрација која, колико уме и може, чува државне традиције и своја начела; „Сорбонезе“ чини галофилска и волтеровска властела, а уз њих суи богати пучани, међу њима слободни зидари, „ђакобини“ и најважнији чланови грађанских братстава Лазарина и Антунина, готово племићи по старини рода и богатству. Пучани немају удела у владању, али се њихов утицај посредно осећа. :

Либералнији, Сорбонези су покушавали да изврше неке реформе. Најсмелији су помишљали на нов устав који би преобразио републику и дао једном делу пучана политичка права. Саламанкези су се томе опирали. Ипак, године 1769, либерали продреше с незнатном већином, те се у начелу одлучи да се режим преуреди, али од тога не би готово ништа. Једино што закон о бирању чиновника конком доцније заменише законом о мешовитом избору ко коме би се приликом бирања чиновника одредила коцком три лица (наравно племића), па се између њих онда бирао гласањем најпогоднији за службу. Овај закон, ма колико нам се данас чинио апсурда", био је бољи од ранијег, али му не би суђено да буде дуготрајан, пошто се закон о избору често мењао. Смањена после великог потреса, јалова и уморна, владајућа класа је узалуд покушавала да спасе републику и властеоску владавину. Она за то није имала довољно ни снаге ни памети.

Међутим, остали су се сталежи развијали и напредовали. Сељаци су све више били незадовољни својим кметским стањем. Пучани су.имали све услове за учешће у владању, сем порекла, што се већ није осећало као разлог. |

Па ипак, дубровачки власници оклевају да демократизују државу. Изумирући, властела у току осамнаестога века беше се свела само на тридесетак родова, рачунајући ту и неколико пучанских породица које на једвите јаде примише међу властелу. Али је стварно владала још ужа олигархија: неколико породица које су бројем својих мушких чланова и економском снагом премашале остале. А између тих Кабожића, Пуцића, Сарака, Замањића, Наталића, Бунића, Гучетића и других, беху скоро најпливнији, најбогатији и понајбројнији Соркочевићи. Трговци, спахије и рентијери,