Наша књижевност

Стога и не остаје дуго у Млецима. Још. је у Дубровнику смишљао да оде у Беч. Занимао га је тај германски Беч, тако различит од словенских и италијанских градова. |

Путовао је преко словенских крајева; тада се упознао и са бароном Цојсом, чувеним словенским јавним радником и љубитељем уметности.

_ Све до 1806, он већи део времена проводи у иностранству, далеко од Дубровника и његове агоније. Кад генерал Лористон улази у град у који га сенатори тобож привремено пустише, Соркочевић се налази у Паризу са својим младим рођаком Павлом Гучетићем, усред вреве од извештаја с бојног поља и засењен славом Царевом.

Међутим у Дубровнику многа властела, нарочито Сорбонези, а још више пучани чак и не крију радост што ће овај град после дванаест векова слободе да је изгуби; кад двадесет седмога маја те године залупаше француски добоши и. Наполеонови се војници разместише по црквама и дворцима, приличан број Дубровчана поздрављао је без гриже савести варљиви проглас Француза. Учтив, сладак, овај проглас обећавао је успоставу самосталности дубровачком становништву: „,... Хоћење... свијетле круне јест спознати слободу и мировање ове државе, потом Москови буду оставили Арбанију његдар млетачку, Крф и остале отоке, његдар млетачке и посли да бојна дријева московска слободну и мирну оставиле буду далматинску крајину... Пријашно је владање и биће остављено; исте ће послове отправљат; имати ће исту област као и до сад“.

Али се сва та лепа обећања сведоше на то да се републиканска влада унизи до извршног органа француских војних власти, које пе хтедоше да се баве контрибуцијама, већ њихово извршење предадоше домаћој влади.

Антун Соркочевић, кад у Паризу чу за окупацију, пише пријатељу у Дубровник једно узбуђено писмо: „Не могу вам рећи с колико нестрпљивости очекујем ваша писма. Новости које сам из новина сазнао о мојој отаџбини врло ми тешко падају, утолико теже што не знам појединости... На несрећу, писмо, које сам примис јуче, датирано је 25 маја, један дан пре француског заузећа и неколико дана раније од ужаса које починише Црногорци... Наша је земља упропашћена, поља су опустошена, поморски саобраћај престао, а становници који не могу ни сами да се исхрањују приморани су да хране војску. Шта треба чинити у оваквој прилици2 Ја сам вам то већ рекао у два последња писма из Трста и Млетака. Треба молити за заштиту Његово Величанство, преклињати га да нас присаједини својим државама, и да нас тако једном за свагда узме под своје моћно закриље. Промене у нашем суседству, одношаји с Италијом, нове потребе наших суседа могу побудити наше суграђане

нанио

анантутиианаца Гула мн зри = -

два ата

соната

| | : ; 1