Наша књижевност

А АЕ ИМ РРА

Последњи Дубровчанин иШ

на какав нов рад и осигурати им нове успехе, да би наши потомци могли да животаре онако као што смо ми досад. Али ако се предамо провиђењу... чувајући старе и смешне облике наше владе, искусићемо све невоље рата и нећемо заслужити да на нас обрати пажњу господар Европе; бићемо најјаднији од свих држава. Гледајте да се пошље депутација... хајдете да сви клекнемо пред престо; отац толиких народа биће и наш, а наши ће суграђани својом верношћу, вредноћом и познатим способностима заслужити да. постану најодличнији његови поданици.“

Најватренији присталица Француза од свих тадањих Дубровчана, он у Наполеона полаже све наде и једнако понавља исте са“ вете: „Верујете ли да ће икада моћи да се подигне земља, у којој су поља опустошена, бродови конфисковани или потрулили у при“ стаништима, а неморалност појединаца достигла врхунац због толиких догађаја претурених преко глава»... То је шимера... Нема друге него бацити се у наручје свемоћном човеку који може... да нам олакша и ублажи невоље... Знајте да Дубровник није атлета који издише, него црв који је незгодно згажен, па се превија у ропцу. Ви, који сте сведоци ових агонија будите толико храбри да му окончате муке. Заклињем вас у име отаџбине, имајте бар толико милосрђа, колико га има дивљак; то је милосрђе варварско, али је преко потребно за оне несрећнике који ће доћи... Гледајте дакле да се што пре пошље лепо одабрано изасланство... Ви видите да ја делим сва ваша осећања, али знајте да вам ово више не говорим ја, него Та!шт, аш уојепет диси, појепфет (гаћи.%)

Међутим, згажени Дубровник превијао се под Лористоновом чизмом. Ускоро дођоше и друге невоље.

Противничке лађе и руско-црногорска војска, која је држала Боку, нађоше се пред вратима града... Да би невоља била већа, дигоше се и сами кметови да униште имања својих господара, властеле, а град беше бомбардован. Сјајну палату Соркочевића погоди кумбара, јер у њој становаше командант, а у ријечком Антуновом дворцу веселио се неки часник са својим војницима разбијајући мраморну терасу, кварећи фреске и старински намештај и ништећи врт који су поколења неговала.

Иако богат, Антун Соркочевић осети штету. У томе је можда узрок доцнијем његову вишегодишњем раду да издејствује од француске'владе на неки начин накнаду Дубровчанима за оштећену имовину коју је ценио на двадесет милиона франака.

Па ипак, Соркочевићево одушевљење за Цара још више се по" већало кад га је Наполеон примио у аудијенцију. Њега су Наполеону водиле мисли које је Соркочевић тумачио у писмима сво јим суграђанима, а Наполеон је очевидно налазио да треба рећи лепу реч Дубровчанима који су улазили у његове планове.

#) Удес који онога што се прилагођава води, а онога који се одупире вуче.