Наша књижевност

РАИ УНИ

сезона те ееубртит о

софи и

т9

"Последњи. Дубровчанин

чито и јединствено према осталом свету, те да је немогуће делити Словене, пошто се они могу схватити само као једна целина.

Сем тих родољубивих идеја у овом Соркочевићевом спису треба истаћи и његове оптимистичке мисли о националиом препороду Словена и будућности словенских култура, које су и данас у понечем актуелне: _Богат и звучан у већини својих наречја, — вели он, — овај ће језик бити погоднији за поезију, него за прозу... У њему ће се развити све врсте стихова са најразличнијим метрима ... Овим моћним и лаким оруђем, Словени су могли да створе богату и разнолику књижевност која је још потпуно непозната у ученој. Европи, али ће привући пажњу људи од укуса због своје наивности, јачине и велике особености, што је произашло из оне чудне мешавине азиског и европског генија која је увек најзнатније обележје словенских народа. Мако нешто измењен због климе и установа појединих народа, овај се геније препознаје онако исто у руској књижевности, као и у пољској, чешкој или илирској, и као што га налазимо у најстаријим делима, тако ћемо га наћи и у најмлађим. Али ни једна особина овога генија није тако значајна као што су то народне песме које се, у изобиљу у овом народу, с толиким занимањем испитују у Немачкој, Француској и Енглеској.“

М

Међутим, у Дубровнику се увиђало да бављење француске војске није само прост прелаз преко територије и да република можда никада неће повратити своју самосталност. Не смејући да послушају савет Антуна Соркочевића и великог броја оних који су као и он мислили да властела сама треба да се одрекну републике, потпуно се поверавајући Цару, чланови владе желели су напротив да од самог Наполеона потраже да им поврати или бар обећа за будућност независност и неутралност, а сем тога да им надокнади ратну штету. Требало је, дакле, имати у Паризу једнога претставника који ће радити према инструкцијама владе. Сенат понуди најпре посланство једном богатом властелину, али овај одби да буде поклисар о свом руху и круху, како је било решено. Другог кандидата такође не изабраше, можда због младости.

Предложише трећег: Антуна Соркочевића. Већ у Паризу, најбољи познавалац француског друштва од свих Дубровчана, он је имао веза и био интелигентан. Изгледа ипак да га многи нису хтели: Сорбонези су га мрзели због тога што је био неприступачан. охол и презрив, Саламанкези су га обилазили као једног од коловођа и рушилаца републике.“) Али су из нужде пристали, јер се већ налазио у Паризу и није тражио новаца. Тако га изабраше средином децемора 1806. Као посланика, унели су га у списак сенатора и како папа

#) Аустријски поверљиви извештај. (Задарски архив).