Наша књижевност

његовој породици не беше дао грофовство, Сенат му даде и ту титулу да би се приближио обичају земље у којој је посланик.

Као претставник Дубровника, Соркочевић је имао дужност да најпре код Цара изради олакшање положаја своје домовине и праведну заштиту. Чим то учини, требало је да поведе борбу за признавање дугова, јер Французи још од времена директоријума беху узели од Дубровчана знатне своте у виду зајмова, контрибуција и најобичнијих пљачкања, и најзад, да тражи ратну оштету, коју је сам Наполеонов пасторак, Боарне, свечано обећао у једном писму дубровачком сенату. Рад на рестаурацији се остављао за доцнија, згоднија времена, те се у акредитивном писму Соркочевићу поручивало да засада само преда владино писмо турском министру У Паризу и да га стално потсећа да у име султана, у кога су се Дубровчани још уздали, поради на обнављању ове турске трибутне државе. Е

Мало доцније, да би потакао ревност свога посланика, Сенат му одреди и месечну плату, око две хиљаде франака. Соркочевићева мисија, међутим, ишла је тешко, нешто због његове велике немарности и скепсе, а нешто због тадашњег политичког стања. До Тајерана се дуго није могло доћи, те је једва у средини месеца септембра допро некако до министра спољних послова, али га овај не прими службено нити му узе акредитивних писама, пошто би такав чин значио признање дубровачке независности.

Међутим, листови објавише да је Дубровник присаједињен италијанској краљевини. Званични органи те вести нити су потврдили нити демантовали. Соркочевић на то одмах отпутова у Фонтенбло, где је цар летовао, и затражи приватну аудиенцију; добио је због свог племства и ранијих веза, које су на двору новоскованог монарха почеле вредети више него за време старога режима. Али засењен Цезаром, поклисар се не усуди да каже ни једне крепке речи, која би користила домовини. Наполеон, по обичају, избаци неколико својих крепких, командантских реченица: „Дубровчани Задовољан сам с њима!“ А кад му Соркочевић изнесе дубровачке невоље и поброја све штете, које у рату претрпе његов град, Наполеон обећа накнаду. И дубровачки министар, који је баш гледајући судбину свога града могао схватити ко је Наполеон, пише ипак Сенату: „Уверен сам да је његово очинско срце дирнуто нашим невољама“.

Највећа погрешка дубровачкога сената била је међутим у томе што је своје послове поверио човеку који није веровао у њихов успех и највећи грех Соркочевићев што је примио изасланство. Кад су га пробудили једнога јутра у његовом стану, у улици Светога Хонорија, јављајући му да је дошао дубровачки државни курир са новим упутствима за њега, дубровачки посланик узвикнуо је: „Шта, још живују они несрећници2 Зар их још није ђаво однео2“

Без икаквих нада и илузија, он није могао свесрдно радити за отаџбину. Ипак, примивши неких десет хиљада франака од дубровачкога сената, Соркочевић доби енергије и оде понова у Фонтенбло.

,

дет ои оираа.

драј па -рев