Наша књижевност

Последњи Дубровчанин « у 81

Цар се спремао да прође кроз Италију; Соркочевићу рекоше да цар није потписао присаједињење Дубровника италијанској краљевини иако су, међутим, дубровачки бродови приморавани да плове под италијанском заставом. Соркочевић одмах затражи пријем код новог премијера Шампањија и предаде му једно писмо дубровачке владе; министар одговори Соркочевићу да ће писати самом сенату, ако буде требало да му се што јави. Соркочевић је, затим, пошао у Италију за Царем и како ни на једно владино писмо француски министри не одговарају, он саветује сенат да упути самом Наполеону „кратко и енергично писмо, описавши му наше невоље и предавши са поверењем Републику заштити онога који све знам може.“

Већ уморан од свога млаког и неискреног деловања за отаџбину, липломат за невољу и по случају, Соркочевић покушава да со повуче; он жели наследника. Сенат, заиста, одлучује да пошље још једнога сенатора у помоћ Соркочевићу, али стварни господар Ду-

бровника, маршал Мармон, забрани изабраноме посланику да се

крене.

Французи су одавно чекали згодну прилику да изврше своју давнашњу намеру, да коначно укину дубровачку републику и зато су осујећивали, где год су могли, сваки покушај за рестаурацију републике. Кад се после тилзитског мира Дубровчани понадаше да ће им се независност ипак одржати и кад по граду отпочне да кружи списак педесет четворице француских присталица које би после рестаурације требало казнити, Мармон обрати још већу пажњу на се-

наторе, „али они продужише и даље са својим интригама, само

опрезније и тајанственије“, како он сам каже у својим Мемоарима.

И тако док је Антун Соркочевић похађао зимња посела по аристократским домовима Париза, Мармон је допловио из Котора у Дубровник једне недеље, последњег дана месеца јануара. Кнез који је баш у двору припремао свечани бал у генералову част, посла изасланство да га позове на свечаност; Мармон место одговора нареди да се хитно сазове сенатска седница. Властела се саста одмах по ручку. Усред општег ћутања у већницу уђоше потшеф главног штаба, пуковник Делор, и комесар, некадашњи француски застулник у Дубровнику Бријер, с још неким чиновницима и војницима; посадивши се поред Кнеза пуковник прочита декрет о укидању републике. Грађанску управу привремено прими стари Бријер, ранији француски консул у Дубровнику. Ниједан од сенатора није протестовао.

Тако је место званичнога пријема који су Дубровчани хтели да приреде Мармону, овај њима приредио државну пропаст. Али им је доцније приређивао и балове; у Мемоарима он каже на једном месту: „Приређивао сам много балова дубровачким госпођама и свег се привикну на нови поредак, као што се навикава на свем

6 Књижевност

и"