Наша књижевност

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

(Утисци и сећања) и

П

Нисмо се после дуго видели. Ја сам у августу 1893 године постављен за писара истражног судије на Златибору. На путу за „место постављења“, кад сам пролазио кроз Крагујевац, чујем да је Раде на неколико дана пре био ту, и једва одатле изнео главу. Оном пензионеру неко је доставио да је Раде написао о њему сто чуда, направио од њега „комендију за театор“, па сад иде из вароши у варош, искупи којекакву мангупарију, па пред њом њега, тога пензионера, изиграва, те пуца смејурија на све стране. Наравно, то раздражи страшно тога пензионера, наиђе човеку крв на очи, па дограби мотку, и појури тамо, где су му рекли да је Раде. Срећом неко од другова Радиних дозна то, и обавести благовремено Раду, те се он склони. Иначе, ко зна шта би све с њим било. |

После две године сврши и он школу, и добије за предавача у Пироту. -

За то време дописивали смо се, али врло, врло ретко. Кад сам се оженио, он је био још на Великој школи. Десетак дана после женидбе, добијем од њега писмо у десетерцу, а кад му на то писмо не одговорим, он развуче у невезаном слогу. За мене је било лепо и једно и друго, јер сам читајући гледао њега пред собом. Као да то што ми пише он говори и пропраћа својим, покретима, а нарочито акцентује поједине изразе; али онима којима сам давао да прочитају, много се више свидело оно прво, у десетерцу.

А кад се и он оженио, дуго ми није писао. Управо не памтим, јер сам убрзо као адвокат и као радикал долазећи свакодневно у сукоб са ондашњим општинским и полициским властима, а по својој нарави не могући да своје адвокатске послове само занатити, био допануо великих невоља — да једно време нисам знао где ударам главом. Нарочито ме на самом почетку адвокатуре збуни једна лажна, напакована кривица за „увреду краља“, за коју се надовеже антидинастичарство, итд. Бранио сам једног попа, који је онда био стално на оку ондашњих антирадикалских режима, колико као необуздан радикал још више као „кара-