Наша књижевност

284 - Књижевност

постаје стварност. То је снага која ме захвата и носи. Желео бих да сам једно са снагом која хоће ново.“

Настрану то што и сам пример ливнице показује да то остваривање плана, то грађење новог не иде увек тако глатко, таквом „американском брзином“ — зар је та брзина и снага довољна да не само човеку отвори очи него п да га определи за ново, да опаког саботера претвори у оданог сарадника» Зар она не може, исто тако, да га потстакне на успешнију и упорнију саботажу 2 ~

Да ли су, можда, ишчезле побуде које су га навеле на саботажу2 О тим побудама Ђорђевић вели: „Дакле, ипак је било лично. То што сам изгубио водећу позицију, што су ме вређали и нису довољно ценили. Што је мој ранији намештеник, сада мој директор, постао чак и мој супарник» Хтео је да нападне моју кућу. Ценио је мене тако мало да ми је чак и жену...“

Бошковић је очигледно прозрео те побуде, тај „комплекс инфериорности“, и предузео адекватну психотерапију: синдикална група предложила је Ђорђевића за изванредну награду (свакако по иницијативи Бошковићевој, да би се задовољило Ђорђевићево увређено самољубље). Али како то да тај сујетни бивши сопственик предузећа одједном толико цени признање једне синдикалне групе, састављене од његових бивших намештеника и радника. и њима сличних, Што је важније: Ђорђевић још верује да је његов „бивши намештеник, сада директор“ Бошковић напао његову кућу“ и „његову жену“. Зар је онај чудотворни предлог за награду збрисао и ову увреду»

Тако Ђорђевић, додуше, говори довољно недвосмислено о својој конверзији: „Ливница ме је претопила“, вели он; али то остају речи. То се само казује, то није показано у поступцима и делању конвертита. А већ је Дидро упозорио да се све што је значајно у драмском збивању, као, на пример, расплет, мора приказати помоћу акције, а не саопштавањем или причањем. Ђорђевићев преображај није приказан акцијом, а његове речи само повећавају сумњу у стварност тог „претапања“.

Немогуће је веровати Ђорђевићу кад, уочи скидања оплате, безазлено пита Барића: „Хоћете да ме купите“ и уверава да му је „тек сада постало

Јасно шта се догодило“, тј. да се, подмећући такав цемент место нор-.

малног, удружио с мрачним силама, са шпијунима и саботерима. Аутор је приказ те конверзије још више замаглио тиме што с несхватљивом и неопростивом великодушношћу прелази преко покушаја опасне саботаже као да је посреди безазлена омашка. Зар се смемо уздати у искреност тог „претопљеног човека“, у то да је свестан тежине свог злочина, да се искрено каје и да га неће поновити, кад он, чувши да је катастрофа спречена, „лада на јастук, дише са олакшањем“ — и пристаје да се, по свему судећи, његова кривица заташка. >

Аутор би нас можда више придобио за свог јунака и уверио у истинитост и дубину његовог преображаја да му је судио, да је његов јунах осуду бар 'овог пута прихватио као праведну; да је, место тражења нових задатака (као да се ништа није десило), за свој најважнији и најхитнији задатак сматрао да задобије проиграно поверење.