Наша књижевност

320 Књижевност

љиво негован и одржаван, и сада је доносио плодове. Страх је.

оно што пљачка и коље овакве као што је Менто, страх им кочи памет и везује руке, а усташе лако извршују пљачку и клање.

"Тај страх је и у овом случају свршавао главни део посла. И Менто је био један од оних који су се тако уплашили и избезумили да се и не питају каква је и колика је та убилачка стихија која их гони, да ли човек може избећи њен ударац, кад се већ њеној сили не може да супротстави силом, него само чекају кад ће доћи ред на њих. А како и да не буде уплашен, он са својом плитком памети и порочним животом, кад су били толи-

ки други паметнији, угледнији и јачи.

'Менто се изменио за ово неколико месеци. Слабо се храни г мало и пије. Тек увече по једну дуплу љуту, колико да страх у њему обамре. Нема више ни с ким ни са чим да коцка, и није му до тога, шале и обешењачке подвале из некадашњег „Титаника“ не падају му на памет. Омршао је, протањио се и профинио некако, лице му сада бледо и мршаво, очи дошле веће, а влажна сенка страха која стално лежи у њима даје његовом погледу неки нов израз туге и достојанства.

С времена на време воде и њега са већом групом сарајевских

Јевреја локалним возом на Илиџу, да раскрчују рушевине од“

бомбардовања. Јевреји му одговоре на поздрав, али у разговор се са њим нико не упушта. То му је тешко, јер види да између себе разговарају, а он осећа силну жељу да ма с ким поразговара о овом што се са њима ради и о свему што још може бити. Тешко је и безизлазно морати сам мислити о свему томе, сам постављати питања и сам узалуд тражити одговоре на њих. Али најтеже од свега је физички рад на који није навикао. На радилишту, мало ношен заједницом, мало гоњен страхом од удараца, још некако издржи, али увече кад, сав прљав од зноја и прашине, дође у свој пусти стан, боли га сваки мишић, да од бола плаче наглас, као дете.

Тежак живот и стална опасност исцрпли су Менту Папу, изветрило је из њега и оно мало здравог суда и отпорне снаге и њихово место заузео је панични, халуцинантни страх.

И кад је једне ноћи заиста „залупало“ и на врата „Титаника“, Менто се није изненадио, само се још више препао. Све је то било већ спремно у његовој глави од раније, смишљено у дугим сатима страховања, самоће и несанице. Све је примао као „судбину“ којој не може избећи и све је видео као просту рарунску операцију. За њега је било јасно да су тамо негде у неким тајанственим, савршеним и савршено чуваним немачким установама прегледани и спремљени спискови, свако лице претресено до најмањих појединости и најпосле донесена одлука кад ће ко бити ухапшен, како ће бити лишен иметка и мучен, да ли ће бити одмах убијен или одведен у логор. О свему томе састављен је записник. А усташе, које Менто опет замишља као људе челичних живаца, свесне, хладне и неумољиве, тачне као