Наша књижевност

Бифе „Титаник“ 5 321

сат, извршавају све то, неумитно као судбина којој се не можеш ни одупрети акамоли се одбранити од ње. У том великом плану сад је дошао ред на њега, Менту Папу, и он је имао само да отвори врата и уради оно што се од њега тражи. И он је отворио.

Као да разваљује отворена врата, широко и набусито је ушао човек у усташкој униформи, са италијанском капом набијеном на чело, усташким знаком на њој, са великом кожном футролом од револвера на левом боку. У Ментиним очима то је улазила — најпосле једном! — та неразумљива казна и страшна суд“ бина. 5

Уствари, улазио је Стјепан Ковић, скорашњи усташа из једног летећег одреда који је сада бачен у Сарајево, иначе познати бањалучки беспосличар и сваштар.

П

Стјепан Ковић је рођен у Бањалуци, али та породица је негде из средње Босне. Некад су били добри занатлије, с оца на сина, али са аустриском окупацијом, 1878 године, њихов је занат пропао и Ковићи су се с временом растурили по Босни као надничари или у најбољем случају као субалтерни, ситни државни или општински службеници.

Отац Стјепана Ковића био је од младости судски служитељ у Бањалуци. То је био неугледан и потуљен човек, незадовољан у животу и у служби; мучила га је амбиција да пређе са службом у бањалучки затвор „Црну кућу“, као чувар, „керкермајстор“, да буде човек од службеног поверења, да припада оном делу човечанства који паше сабљу и који врши власт, па макар та власт не била већа од просеног зрна. Са том жељом је и умро.

Жена Аугустина Ковића била је ћерка„сироте удовице која је прала официрима рубље. Још као девојчица и она је носила опрано рубље по официрским становима. Стасита и чистунка, девојка је одједном и неочекивано пошла за неугледног судског служитеља Аугустина Ковића. Родила му је свега једно дете, мушко, и то већ седмог месеца после венчања. Комшинице, које броје свачије месеце, и свачије кораке, шапутале су да је дете официрско. Сам Аугустин је то одлучно сузбијао и тврдио да је дете његово. Тако се с временом ствар и заборавила. Али у ноћима кад би попио мало више, — а пио је потајно, закључан у кућу, — он је изазивао са женом глуве, тешке и бескрајне свађе, тврдећи да он зна да је њему „потурено чавче под голуба“, да он „туђу крв“ храни и одева. И све тако до изнурења, до мртвог сна од умора, свађе и ракије.

Дечак је био белолик и танак и заиста није личио ни на оца ни на мајку. Отац је хтео по сваку цену да му син учи школу и буде господин, да се тако бар преко детета освети животу. Али