Наша књижевност

Ал

Пара и и И у мр ШИ а др оре ПН ИМ о

Зен “а

330 Књижевност

Менто је одговарао још лакше и прибраније, а није му било ни тешко одговарати. Он заиста није имао ни породичних ни трговачких веза, ни непокретног имања, па ни покретног осим ово сиротиње. Чак га јеврејска општина није признавала за свога. Могао се позвати на многе сведоке, не само на суседе него и на своје госте.

— Питајте кога год хоћете за Херцику. Знате, тако ме зову, господин официр. Свак ће вам казати: јесте весељак и... онако, али неке рђавштине, неког шверца, и тако, тога при њему нема. То јок! Питајте слободно.

Опет му дође да помене и своју додуше невенчану жену. Одмах се препаде сам своје мисли, и уздржа се. Али му је и после тога неколико пута долазило на врх језика да је помене. Знао је да је за њега боље да тај однос са женом ариске расе не помиње, а ипак му се све чинило да би било добро кад би могао на неки начин да изговори то католичко име — Агата —, да га изнесе као амајлију, као заштиту и одбрану. Ипак се савладао.

Негде у току разговора који се расплео, Стјепан Ковић је механички испио чашицу ликера, а Менто је одмах поново наточио. Како се испитивање отезало, Менто је бивао све живљи и смелији у одговарању, а Стјепан Ковић све спорији и неодлучнији у постављању питања. Настајале су дуге и мучне паузе у којима се чуло куцање јевтиног лименог будилника, неумољива, механичка опомена. Као глумац који не зна улогу, Стјепан Ковић се искашљавао, замуцкивао и, у неприлици, посезао за чашицом. А кад би се сетио неког новог питања, отезао би га и развлачио, наглашавајући значајно речи и слогове, као да се иза њих крију вешто постављене замке. Чинило му се да је доста тога увода и да треба прећи на ствар, али није знао како да се одвоји од њега. Што га је у том нарочито спречавало то су биле друге, његове, мисли које су непрестано навирале. Усиљавао се да поставља питања, а у исто време гледа у оживелог Менту и мисли о њему, о себи, о стварима које немају везе са оним што гласно говори.

Посматра Стјепан Ковић свога „Жидова“ и незадовољан је и самим собом и својим „Жидовом“ и свим око себе. (,Дабоме, то су оставили мени. Мени је запало то!“, понављао је у мислима.) И то незадовољство прелази у огорчење које му стеже грло, удара у главу и изазива у њему потребу да нешто каже, викне, учини. :

Очигледно, нит је ово онај прави Јеврејин каквог је он замишљао, нити је он усташа какав је хтео да буде. Неуредан, мали стан, сиротињски и приземан као и његов у Бањалуци. Сам „Жидов“, шака јада, у излизаном и масном оделу, превија се, жмирка и подрхтава, загрцава се и саплиће у говору, а страх му сатерао сву крв око срца па је блед и помало зелен као утопљевик, Ни по чему не личи на оно о чему сада новине пишу и што