Наша књижевност

Бифе „Титаник“ 331

се на карикатурама приказује: на богатог, угојеног, паразита Јеврејина који пије крв наивних и радних људи ариске расе. Ни трбуха, ни златног ланца, ни касе, ни беле гојазне Јеврејке која се храни гушчјом масти и савија под накитом, ни дегенерисане Јеврејчади. Ни трага од оног богатог, дрског Јеврејина о ком је он снивао и који би га својом појавом потстакнуо и охрабрио да иступи као прави усташа, да подвикне, удари, опљачка.

Настоји да се сети свега што су му још у детињству говорили о Јеврејима. Сећа се да му је мајка причала да су њу као девојчицу, у студена свитања између прве сунчеве светлости и последњих фењера по улицама, водили у цркву, за време Велике недеље, да са осталом децом „шиба Барабана“, проклетог Јеврејина због кога су, кажу, разапели Исуса, божјег сина. Делили су им снопове врбових шиба и деца су весело и огорчено тукла по црквеним клупама да је полумрачна богомоља одјекивала до у невидљиве углове и у дубине олтара на ком је једва видљив свештеник мрмљао неразумљиве молитве. ;

Сећа се — чудна сила открива пред њим заборављене, далеке пределе — како је, као дете, једном уочи суботе ишао са тетком, очевом сестром, кроз чаршију. Било је тек почело да се смркава а Јевреји су већ затварали железне капке и врата на својим магазама. На једној магази врата су била затворена само напола, једним крилом, а изнутра је, готово прислоњен уз то крило, стајао газда, Јеврејин, у грађанском оделу а са фесом на глави. Он се једва назирао у сенци магазе, руке су му биле пресамићене на трбуху и горњим делом тела се лако њихао, као утонуо у молитву. — Тада му је тетка објаснила да Јевреји тако, кад затварају радњу уочи суботе, моле бога на дућанском прагу да им у току целе идуће недеље шаље „ћораву муштерију“, невешта и неискусна купца који се да лако збунити и преварити.

И то је све. Узалуд напреже памћење, не би ли се сетио још чега, али тешког и злог, што би подјарило у њему гнев против Јевреја, потстакло га да удара и мучи овог бедника, и у исто време оправдало такав поступак. Читао је последњих месеци усташке летке који оптужују Јевреје као кривце за све невоље и сва зла човечанства, али све то није јасно ни одређено и убедљиво је само утолико уколико си спреман да мрзиш људе који се зову

"Јевреји и да им нанесеш зла. Уопште, штампана реч нема и није

викад имала утицаја на Стјепана Ковића; он је од оних људи који не могу ни јасно да сагледају ни право да осете оно што читају и који знају и признају само оно што је опипљиво и за непосредне личне тежње и интересе везано у животу.

Очигледно, нису сећање на бапске приче ни прочитане брошуре оно што би њему требало, што чини човека страшним и смелим у његовим поступцима, оно што бије и уништава ниже и слабе а уздиже и богати смеле и безобзирне. Не, ту треба других, јачих потстрека. -

ож

и