Наша књижевност

= ПИПИН им па И иза ба

ДРНИШУ ЛЕ

ни

ријУ

332 Књижевност

И опет се љути на себе што мора да се тако вештачки надражује и нагони на гнев и напад на Јеврејина и опет се, на своју штету, упоређује са другим усташама. Искоришћујући тај гнев на сама себе, он се одједном гневно обрати Папи:

— Слушај ти, злато и новац вади одмах, да не разговарамо дуго, јер...

Говорио је слушајући своје речи као да долазе издалека; свака реч му је изгледала сувише отегнута, као реч из обичног говора, а не као поносита заповест без поговора. Говорио је а у исто време је мислио како би неки од млађих, правих усташа то изговорио, а на крају, у паузи, после речи „јер...“, где треба да буде тешка претња са мучењем или убиством, или и једним и другим, чуо је како одјекује празнина. Јер...! Шта „јер“...2 Ништа. Немоћна жеља да се буде силан и страшан и да се тако стиче, има и ужива и буде неко и нешто, али у исто време страх од свега тога, неприличност и несналажење, жеља да свега тога нема, али тако нема као да никад није ни било — ни жеље у њему, ни „Жидова“ пред њим, ни њега самог, да је други човек, на другом месту, који не зна ни да постоје овакве жеље, овакви поступци и оваква места.

И сад, кад је већ изговорио захтев и претњу, сад треба да иступи против овог Менте и то да иступи хладно, оштро, целисходно. То не може, а како би и могао са тим противречним мислима у себи које га коче и вуку на противне стране. Плакао би, бежао би и убијао би због те своје немоћи. А овог Менту мрзи сед више од свега, мрзи га као ту своју рођену немоћ.

Док се све то смењивало и ковитлало у њему, он није ни гледао Јеврејина пред собом, нити га је добро видео. На неочекиван и оштар захтев усташин Менто је пребледео и осетио како га по врату и челу полива самртнички зној. Дакле и овај тражи, помислио је, и та га је помисао пресекла. Па дабоме, а он је био луд и мислио да је испитивање озбиљно и да одговори имају неке важности. А све је то био само увод у ово: новац и накит! То је оно чега се највише бојао. Бити без новца и без икаквих ствари од вредности у овом положају, значи изложити се хапшењу, мучењу, свему оном што му је његов страх у сну и на јави дошаптавао. Остало је једино да га увери, да докаже да заиста нема ништа. Користећи се оклевањем и тишином у којој је усташа мислио своје мисли и само мицао уснама као да жваће неизречене речи, Менто се мало прибрао и стао да говори. Говорио је као човек који брани свој живот.

Петљао је, плео и мрсио, настојећи да увери Стјепана да нема новца ни накита. Како је тешко доказивати истину која не изгледа вероватна! Нарочито у ово доба и оваквом човеку! Сузе су му ударале на очи од истинског гнева на сама себе, што је такав расипник и коцкар да заиста нема новца, а што му овај усташа не верује и неће веровати. Толико лажи има међу људима, нарочито кад се ради о новцу, да нико ником не може веровати