Наша књижевност

Бифе „Титаник“ 333

ни сушту, белодану истину; толико, да се и он сам, иако добро зна да нема новца, да га не може имати, мучи и самртним знојем зноји да ту истину учини убедљивом, да ма шта смисли, слаже како би она и за усташу била истина.

И Менто говори, правда се, и куне свим на земљи и на небесима, објашњава, обећава, моли и ласка, ниже реч на реч, умеће читаве реченице без икаква смисла, напреже убоги мозак и сува уста, јер зна: док говори и док га усташа пушта да говори, још је добро, још га не мучи и још има наде да ће остати жив. Говорити значи одлагати мучење, значи живети.

Није он, каже Менто, као други његови истоверници, не, он нит' меће у банку, нит' у чекмеџе. Чекмеџе је у њега мали џеп од прелука, па и ту му не преноћи пара. Све то он поједе и попије са јаранима и пријатељима који у већини и нису Јевреји и међу којима има и католика. И колико! Не, нема новца, у то се може заклети очима, животом својим и покојем мртве матере. Али кад се ради о човеку као што је господин официр, он ће, колико сутра, гледати да нађе, да узајми, па да му да. Џродаће намештај. Радиће и штедети, па ће му давати месечно. Убијаће се послом и цркавати од глади, али господин официр неће остати без свога. И то му је сигурна пара, као да је држи у Земаљској банци, на књижицу.

И све је то било речено и опет је у сумрачној соби завладала тишина; све то није стизало да покрије ову бескрајну ноћ која се протеже гола, хладна, тамна, као судбоносан ходник без краја. Све је речено, све што се може смислити и казати, а ипак ваља даље говорити, ма како и ма шта. И Менто је говорио. Лагао је са жаром којим човека могу да надахну бежање од патње и страх од смрти. Причао је нашироко и потанко о неком процесу око неког наслеђа, који је до сада запињао због корупције југословенских власти, али који је сада, под новим, бољим приликама, кренуо са мртве тачке. Колико сутра може пасти пресуда којом ће, без сумње, тестаменат богатог рођака бити поништен, а Менто се наћи међу срећним наследницима.

А кад је и та прича испричана, он је причао друге, још луђе и још мање вероватне. Његова спора и убога машта трчала је, посртала и гоњена страхом изводила бедне и смешне али невероватне скокове. Све теже је налазио речи и састављао реченице; лепо се видело како наставља једну на другу, без много смисла и све мање убедљиво, али ипак наставља, бојећи се само једног; свршетка и ћутања. И продужио би тако до зоре.

Док је говорио Менто је био сав у неким ситним покретима, све је на њему играло, приметно и стално: мишићи на лицу, прсти на рукама, ноге под њим, а очи су му стално тражиле усташин поглед, да би на њега одговориле осмејком. Стјепан Ковић је међутим сав потонуо у се, на изглед потпуно далек узнемиреном Менти, али уствари много ближи него што изгледа и него што би несрећни Јеврејин желео. Док је Менто, у одбрани своје коже,