Наша књижевност

ЗРНА. „и

би а нам ита

534 ; Књижевност

говорио, и измишљао, и говорио, Стјепан је не слушајући га мислио своју мисао, и то не једну.

(Цео изглед Стјепана Ковића био је у том тренутку такође на свој начин јадан и збуњен. Лице болеснички бледо, на њему три тамне мрље, три парчета мрака: два црна ока, састављена обрвама, и невидљива уста прекривена кратким, поткресаним брковима. Погурен и улегнутих груди, изгледа утонуо у походну италијанску униформу посне и злослутне зеленкасте боје. Рукави сувише дугачки, панталоне прешироке, ципеле и кожне доколенице нове и црне, рађене за војнике осредњег раста. Али Менто није могао да види пред собом човека какав јесте, него само усташу из својих страховања.)

Како би било, мислио је Стјепан Ковић, да сада измахнем ножем на њега, тек онако, да видим шта ће урадити, како ће изгледати; Да измахнем па — може бити и да ударим. Што да не ударим2 Зашто2 Могу како хоћу, да ударим и да не ударим.

Али ликер је у њему радио брзо и нездраво. Ментин грозничави говор све га је више дражио. У њему су кружиле јетке мисли.

Да, могу што хоћу. Али, ево, поред свега понизног држања и улагивања, чифут не одговара на моје питање, не извршава наређење, него настоји да се извуче причањима и обећањима. Значи, држи ме за будалу, за слабића, не боји се више и не осећа у опасности. Како то да га је прашао страх, и кад се то десилог Не знам, али видим да је тако. Па како да га сади ударим, кад је доцкан. Овај се очигледно више не боји. Дабоме, мене се не боји. Да се боји не би једне секунде оклевао, не би овако дрско и фамилијарно причао приче. Упочетку се уплашио, уплашио се усташе, а после ме је прозрео, иза свега оружја и кроз униформу сагледао Стјепана Ковића, неспособног, безначајног слабића преко кога клизе сви погледи, коме нико не одговара на питања, кога нико не зарезује и не уважава и кога се, наравно, ни он не мора да боји.

Ту Стјепан одједном осети добро познат и оштар и одвратан задах згрудване и устајале вуне, пакленску врелину душека и сав притисак своје давнашње мисли која прети да га угуши.

— Паре!

Полумрачном собом проломио се тај Стјепанов узвик, као дављенички врисак, као једно једино отегнуто аааее! А у исто време он удари песницом о сто, свом снагом и осветнички. Преврну се чашица са ликером, заигра боца по голом столу, зањиха се и смрачи светлост сијалице. По зидовима и ниској таваници заљуљаше се дугачке, хитре сенке њихових покрета. У Ментиним напола обневиделим очима то су били неочекивани вуци и бауци. Јер на Стјепанов повик и он је скочио, преврнуо столицу и, као експлозијом бачен, нашао се у куту собе. Обојици се још једно време чинило да је соба испуњена увек истим заглушним птумом и истим сенкама и покретима. Иако је све одавно већ мирно и ти-