Наша књижевност

Бифе „Титаник“ 385

хо, њих двојица су још увек у истим положајима, Стјепан Ковић са стиснутом песницом на столу, погнуте главе, згрчена лица, као да је и сам запрепашћен својим покретом и сад се прибира и настоји да га схвати и да некако изиђе из њега. А Менто, у собном углу, невероватно смањен и изнакажен од страха. ;

Снага и довитљивост напустиле су Менту, ни речи није више умео да нађе, остала је само жеља да избегне мучење. Али каког Никад није тако зажалио што није више стицао и боље чувао, што нема и он ма шта од накита и злата којим многи Јевреји главу спасавају или бар одлажу пропаст. Никад није тако мрзео те који имају и умеју. Никад неће моћи дати оно што нема. Значи, мора пропасти. Још једном подиже обе руке као на молитву, али не знајући више ни кога моли ни за шта.

— К'о бога вас молим, господин официр... Чим сване, чим...

Из свог укоченог става Стјепан Ковић скочи нагло на ноге. Тај говор о сванућу и сутрашњем дану поново је кренуо у њему сву крв, сав гнев и алкохол. Чинило му се тек сад види да му Јеврејин, лукав и упоран, поставља тај сутрашњи дан као ступицу, као мамац глупаку и слабићу кога потцењује и презире. У оваквој истој ноћи он је видео негда угледне и охоле бањалучке Јевреје како малолетним и безбрким усташама предају стари породични накит, дивне, топле ствапи од злата, платине и дратог камења неочекиване боје и сјаја, и то предају без поговора, лака срца, као да су их јутрос нашли на друму, и ти жутокљунци и голаћи примају накит радосно и природно, као да им га је прадеда носио. А њему овај ситни Јеврејин тврди да нема ништа и дрско га вара и залагује, јер мисли: овај није страшан, ово је слаботиња-човек, увек и у свему последњи, овога могу омотати око прста. Сутрашњим даном хоће Јеврејин да га завара, а он осећа да сутра не постоји за њега, да је везан за ову ноћ и овог Јеврејина и да овде и сада треба да се покаже ко је и шта је Стјепан Ковић. У питању је више, много више него новац и накит. И он стаде споро, зверски да се диже, сав се изви и закрену, као да се провлачи кроз невидљиву ограду, и забацујући руку за себе, извуче тежак парабелум, као неки последњи и пресудни доказ, упери га неодређено према страни на којој је стајао Менто и — притисну окидач. :

Не гледајући тачно где гађа, притискујући једнако грчевито окидач и држећи револвер, који је био на рафално паљење, невешто и далеко од себе, Стјепан засу метцима као грмљавином и муњама угао собе у коме је Менто неприродно и фантастично

махао рукама, скакао и поигравао као да протрчава између муња и прескаче преко њих.

Иво АНДРИЋ