Наша књижевност

ЈЕО АНЕ И НАМА

СТАВЉЕНО У ПОНОЋ 16 АПРИЛА 1941, НА БРОНЗАНИ ГТУНДУЛИЋЕВ СПОМЕНИК, ПОСЛЕ ВЕСТИ О

ПИР мн бат и ВУЧО ЦИЕ ИУ

|

КАПИТУЛАЦИЈИ

— Што, реко звездана, сву ноћ месец лужан тоне низ слапове твог страшног струјања: Што се вуче сводом ко крик дуг и тужан над земљом што не зна више за свитања

— До корена неба земља је крвава. Бронзо, згажене су души влати многе. Колоне пролазе, црна је застава. Видик је туђину јутрос испод ноге.

— Сплаве јутра, зашто струјом цептиш тако ко да су ти сунца везана у врећу

бацили у понор на чијем дну пакао

букти, па цвокоћеш: умрећу, умрећу.

— Долази жетелац који класје не коси.

Он кида из срца светиљке гледања. Бронзо, из свог легла смрт, пала по роси, пије сочне речи људи и трешања.

— Али ко говориг — Нису свуд уједи разнели песмама срце од детета!

У коруби шуме јагода не бледи,

ни речи љубавне о слободи света.

— Али твоје речи као плач јекају! Глас зоре и ветра туђим смислом звечи. За љубав и вино туђинку смрт дају. За језик рођени језу стране речи.

— Не тугуј ми! Море пружа плаве руке теби који си му о слободи причо. Земља бола креће јутрос у хајдуке с њом ноћи и дани и друг твој

Давичо.