Наша књижевност

337

0 ШТО ВОЛИМ РОСУ...

О што волим росу, њене прсте фине пуцкавце провидне, још не видех таке капи росе на образу детелине,

шумне ко звечарке, али лаке, лаке.

Ој што волим видик дубок као чело, велик ко чуђење што шири зеницу. О што јутром рези гледање весело кад сунце у скоку грли ораницу,

а сјај ишчашује магли руб долине

и кору с мишица хумова подиже,

да отуд ко стабла дохукну стотине пијаних обзорја низ све чулне риже.

Волим, волим чуда вида захуктала, видика живота ко зрака сам жељан, ко да сам сад вешан стопут, и с вешала још стопута сваког часа опет стрељан.

ОДЛАЗАК

Твој ход, твој ход,

тај траг у песку, мален ко чун открића

пред морем коме месец пун сан прича.

Твој ход, твој ход,

тај глас у ветру ко сјај зене , кад јужи,

ко плод што зри у зрику сене и тужи.

Твој ход, твој ход,

тај брод у срцу, ломан ко мак до уја Нина ; ко ноћ на коју падам — мрак нечујан.

НЕЗНАНА СЕН

По ливади у цвећу, ухвати ме туга сенком траве потне,

дође ми на жао, ко да ме из круга пошла смрт да отме.