Наша књижевност

дна ври И а

ЕР „уши

А

938

Незнан путник ставља длан на куће вреле, црн длан преко баџе,

па су мени јутрос очи невеселе —

две уклете лађе.

Плове сузе сунцем и ватре се гасе... О бол када мине

претвориће дах у сјај, а сјај у гласе сребрне и мирне.

У СУМРАК

— Реци ми смех који не зна грч горчинег2

— О ја сам мук и дубок врч тишине.

— Кажи ми ноћ што болу зна број стубаг2

=— О ја сам сан који нема дна ни руба.

РАЊЕНИК

Као лист на рубу касног зеленила танка крв ошљари сумраком без кости. О негде је муња раскрилила крила

и пала из таме ко мишић светлости.

Ако не јуришам, ја сам јуриш био, грмио кроз кланце моје земље туђе; заставу сам њену у месу носио

и блисто пре зоре од рујила руђе...

Ал грозница света, ноћ у цокулама шкљоца изнад мене чељустима вука... Без ноге, устани, не дај да те тама веже за зној млаки болничког јастука!

Ако не јуришам, ја сам јуриш био, грмио кроз кланце моје земље туђе;

заставу сам њену у месу носио

и блисто пре зоре од рујила руђе...

О не тугуј, име моје! Узалудно,

ја пригушен талпом, чујем гласе с брода, док жетелац жање живљење оскудно... Не! Чуј, зрије тихо као чокот плода

моја крв — слобода. Оскар ДАВИЧО