Наша књижевност

Бифе „Титаник“ 315

сам да пије и коцка по кафаницама на периферији. Весељак и пијаница, познатији у свом друштву под надимком Херцика него под својим правим именом, он је брзо прешао пут који води до овог бифеа и коцкарнице на Хисетима. Сви напори родитеља, рођака и осталих сарајевских Јевреја сефарда да га зауставе на том путу остали су без успеха. У сарајевској сефардској општини сматрају Херцику изгубљеним човеком, шугавом овцом, изузетком и изродом каквог одавно није било међу Јеврејима, и управо поводом њега и понављају стару реч: „Ништа горе бити не може од нашег човјека кад се пропије и проневаљали.“

А Херцика опет не држи ништа до оцене оних из сефардске општине, до мишљења људи уопште. Живи без икакве везе са породицом, са јеврејском општином и целим редом људи из кога је искочио. Води своју лилипутанску „радњу“, организује партије „фрише фире“, петља с полицијом и финансијским властима, засмејава својим песмама и духовитостима госте, свађа се, бије се и мири са својом „пријатељицом“, и што год заради на пијаницама у бифеу или на „пинки“ у коцкарској соби, то са њима и прокоцка или попије, или му разнесу на вересију.

Атата, коју у њеном свету зову Титаник, по чему је и назван Ментин бифе, заслужује то име. То је плава, висока, атлетски развијена жена, са руменим лицем, као у сталном узбуђењу, бледо-модрим крупним очима, „катилским очима“, како је говорио Менто у часовимаћогорчења; у њима се израз детињски насмејане дрскости смењује са сулудим и опасним сјајем који понекад севне и одмах нестане негде под густим трепавицама и тешким очним капцима. Била је негде од Вареша.

Живот између ово двоје људи, ситног Мента и џиновске полусељанке, био је заиста необичан, чак и међу овим светом међу којим има много необичних живота. Он се састојао од непраБвилног смењивања дивљих свађа и сулудих љубавних заноса. Само што су дани љубави били нечујни и скровити, а свађе гласне и познате. Њихове свађе и туче биле су чувене У суседству и међу сталним гостима бифеа. Почињале су обично у бифеу.

Али они су се брзо повлачили у своју собу и ту на свој начин расправљали свој спор.

Често тако остају њих двоје сатима закључани у својој чергарски неуредној соби и бију се и свађају у исто време. Менто стоји у углу собе и довикује Агати погрдне речи, издева јој смешна и срамотна имена. Број тих речи је огроман, а број њихових вари- | јација и пермутација изгледа бескрајан. Он говори што му на ум падне а она бије чим стигне и где погоди. И све тако: псовка-ударац, псовка-ударац. Само што је свака псовка погађала у живо а сваки ударац није, јер је Менто умео да се брани, заклањајући се комадима намештаја, јастуцима, свим што му до руке дође, да вештим и фантастичним скоковима промиче између предмета који лете пут њега и да избегава тешку руку Агатину.