Наша књижевност

–=

АИ аут тик

== > – – дет пи зена.

о

иу

+

пи

316 | Књижевност

Бију се тако и псују па се заморе и застану за који минут, а онда он опет викне неку нову реч, неко скарадно име које је смислио тога тренутка и које не може да прећути па кад би знао да ће погинути због њега, а Агата плане новим бесом и гађа га новом снагом неким дотле у,тучи никад неупотребљеним предметом. Разумљиво је да су та објашњавања понекад водила У полицију и у градску амбуланту. Али -на крају крајева сва су увек свршавала заносним а мрачним измирењем које је опет прелазило у тучу.

Још раније, у годинама које су претходиле овом упаду Немаца у нашу земљу, толико се писала и говорило о Хитлеровом гоњењу и уништавању Јевреја у Немачкој као и у земљама које је једну за другом освајао и покоравао, да је то морало допрети и до сталних посетилаца „Титаника“. Они светску политику, као и цео свет уопште, посматрају кроз атмосферу те уске просторије засићену дахом ракије, влагом и дуванским димом. Тако су и све те вести биле за њих само повод за честе шале на Ментин рачун. (У Босни има више духа и шале него што би то странац помислио посматрајући ту земљу из воза. Али та шала је често груба и тешка; невесела, ако се тако може за шалу казати, тешка за онога на чији је рачун направљена, она показује да ни ономе ко це прави није лако.) Било је шала у бифеу, али још више и слободније се шалило и смејало у коцкарској соби. Ту су полупијани кибици без паре у џепу, кивни на живот сам. Ту су полутрезни коцкари који само још на варљивој карти имају нешто да добију или изгубе, а у животу су одавно све изгубили ако се нису изгубљени и родили. И они, између две руке „фрише фире“ или „ајнца“, боцкају и уједају један другог, нарочито оне стидљивије и слабије међу собом, и то са несвесним цинизмом, са неосетљивошћу неосетљивих људи који код другог човека увек претпостављају потпуну неосетљивост. Говоре о светским догађајима са своје ниске и црне тачке гледишта.

_— Видите ли ви, људи, шта овај Хитлер чини од јадних Јехудијаг — каже један који је слушао нешто о немачким логорима у тек освојеној Пољској.

— Допго и њима црни петак!

_—_ А иде им још црња субота, — додаје из кута један нижи железнички службеник који је пензионисан због срчане болести и —_ алкохолизма, и који нема ништа против Јевреја, али има много против целог света и свега живог на њему.

Менто и чује и не чује. Више воли да не чује. Али тешко је не чути, поготово кад му се лично обраћају људи који воле да мећу прет на скривено болно место код другог човека.

__ Збиља, шта си ти, Херцика; Јеврејин прави ниси, хриштанин ниси. Која си вјера; — пита га одебљалим језиком један млад а беспослен и пропао газдински син са Вароши.

Менто, који ни у бољим временима није волео разговоре о верама, одговара као узгред, окрећући на шалу: