Наша књижевност

ПИ И зн>

Бифе „Титаник“ 317

—_ Ја сам капетан великог транс-ант-лантика „Титаник“.

—- Тако је! —- одобравају други из полумрачне позадине. — Тако је! Живио капетан Херцика!

Изгледа да је под том веселом, пијаном виком покопана непријатна тема, али она још не гасне. М опет неко прича грубо и наивно како Хитлер иде из једне земље у другу и свуда уништава Јевреје, до последњег.

— Ама, да то не стигне и до нас и, боже сачувај, на Херцику ред не дође; — каже неко шаљиво забринуто.

— Бога ми, како је пошло коло наоколо...

— Не брини ти за Херцику ништа. Хитлер гледа своју радњу, а Херцика своју, — добацује Менто, који је дотле певушио, бришући чашу и гледајући је према светлости. И наставља песму.

— Па јесте, откуд смије Хитлер на „Титаник“.

Смеју се, док их не ућуткају коцкари, они прави коцкари, којима све то смета, јер не воле ни шалу ни разговор ни смех, ништа на свету до једнолично шуштање карата и новчаница у игри која је на око вечно иста, а крије у себи све могућности.

Те су шале биле Менти Папи помало непријатне. Одвојен од осталих Јевреја, он није био навикао да дели са својима ни добро ни зло, а оне су га опет везивале за њих. Али Менто се правио равнодушним и чинио оно што је у таквом друштву најбоље: примао шалу за шалу и враћао шалом. Па ипак, док би се смејао заједно са осталима, у несвесној жељи да се не издваја од њих, осетио би често како му неки дотад непознати трнци иду у брзој и леденој поворци уз кичму. Неко атавистичко чуло сигналисало је чак и њему опасност која наступа. У таквим тренутцима он се претерано смејао, покушавајући да завара своје саСеседнике, да њихове шале упути од себе на другу страну, и да заглуши тај глас у себи. 2

У првим месецима 1941 године, атмосфера нервозног ишчекивања, забринутости и злог ћутања почела је у вароши све више да се згушњава и мрачи. Чак и у „Титанику“ је шала постала ретка и смех замро. Долазе људи као и пре, пију сваки своје, коцкари организују партије, али сви говоре мање и причају само безначајне ствари; па ипак, сваки час разговор запне и погледи несигурно и колебљиво шарају.

А кад је, у априлу месецу, „коло“ идући наоколо дошло и до Сарајева, тј. кад је Немачка напала и брзо и лако сломила Југославију и кад је у Сарајеву засела усташка власт и почела да предузима прве мере за остварење плана о уништењу Срба и Јевреја, Менто Папо се више збунио него препао. Али пре него је могао да схвати праву природу своје забуне, она се нагло претварала у страх. И то какав страх2 Какав Менто ни замислити

није могао кад је слушао разговоре о страху других људи у другим крајевима света.