Наша књижевност

СИА Ма И А ПРАВИ ОНЕ

ИЗА ФИЛМА ТРЕБА ДА СТОЈИ УМЕТНИК

Жеља једног филмског ствараоца да своје дело уметнички „индивидуа лизара“ само је изузетно остварљива у данашњој светској кинематографији. Од филмова Ришара Торпеа, редитеља Тарзанових пустоловина, до егзистенциглистичких филмова Клузоа ради се увек само о томе да се У одређени број слика сабије једна фабула коју је филмски продуцент примио или одбио, према томе да ли је садржавала већи или мањи број овешталих клишеа. Жеља филмског ствараоца да се уметнички изрази, његова неодољива потреба да своје дело натопи својом уметничком личношћу, не претставља вредвост која се котира у светским филмским студијима. У њима се котира, кад је реч о писцу сценарија, само доза „оригиналности“ која се обично своди за физичке или психичке акције способне да доброј „ишибају нерве гледалаца, а кад је реч о редитељу, само доза инвентивности која је у већини случајева равна техничкој сналажљивости, дакле пукој вештини. Терминолотија којом се филмски хроничари служе при квалитативној оцени масе филмона који се данас приказују у свету најбоље то потврђује. „Филм је добро направљен“, „вешто конструисан“, „усклађен“, „допадљив, или: „филм је напет“, „жив је“, „пун је темпа), итд. Зар се иста терминологија не употребљава за добро сашивено одело, узбудљив бокс-меч или напету футбалску утакмиду2 Зар она не сведочи да сам карактер дела наводи критичара да му критернум оцењивања буде степен „! розоте“, или ефикасност површне забавностиг И зар све то није у пуној опречности са самим појмом уметничког стварањаг Не треба, међутим, да нас чуди што је уметност само случајна појава у стварању највећег броја данашњих филмова. За разлику од других уметпости, филм је везан за технику изражавања која ставља у покрет врло компликован индустриски апарат. Процес израде филма захтева необично разгранату поделу рада. Познато је да је у Холивуду специјализација филмских звања спроведена до парадокса. Од филмског редитеља се не тражи таленат. Довољно је ако је он у стању да помоћу технике објективизира једну специфично визуелну перцепцију света. Садржај филма, његово наративно средство, испоручује редитељу други специјалиста — писац сценарија; фотографију трећи —_ сниматељ; декор четврти — сценограф, итд. А све ове филмске спепиалности имају исту норму: у сликама испричати Једну „причу“. ј

Ако се, међутим, од филма тражи да буде уметничко дело, онда иза њега мора да стоји уметник, мора да стоји аутор. Чаплин је иза „Потере за златом“, Ајзенштајн иза „Оклопњаче Потемкин“, као што је Горки иза „Клима Самвина“ и Џемс Џојс иза „Улиса“.