Наша књижевност
|
Музички преглед 401
њихових знања. Рад у оркестру тако постаје не само примена већ готових знања но и процес стицања нових, виших.
Диригент Жупанић није презао од проблема када је изабрао програм на којем су заступљена дела: Моцартова увертира за оперу „Фигарова женидба“, Бетовенова ТУ симфонија (В-диг, опус 60, прво извођење год. 1807), Бетовенов С-аиг клавирски концерт (са Зденком Марасовићем као солистом) и Крешимира Барановића свита из балета „Лицитарско срце“. Моцартова увертира, већ по давнашњој пракси уведена у самостални концертни живот, одвојена од саме опере, претстављала је за оркестар умерених искустава особит задатак у погледу темпа. Моцарт је сам говорио да за њен престо ни један темпо не може бити довољно брз. Бетовенова симфонија постављала је још знатно веће задатке. Има музиколога који јој дају нарочито висок значај баш због њеног манифестног отступања од Бетовенових других дела и специјално симфонија, у којима је унутарњи идејни смисао позната и опште популаризована Бетовенова борбеност, силина, драматичност. Жупанић се несумњиво морао прилагођавати реалном потенцијалу самог оркестра, али и онда (и под том претпоставком) његово тумачење не погађа само језгро, саму суштину овог изванредно спиритуалног, оштроумног, у интелектуалном смислу речи духовитог дела. Не мора сваки Бетовен носити јасно утиснути белег његове лавовске енергије, а ово дело управо и не сме носити тај белег. У смислу ове примедбе, уводни Адађо био је непотребно и зато неуверљиво туробан, уместо да буде слика свечаног и сталоженог приступања послу за који је Бетовен имао пуно самопоуздања и сигурности. Обе теме прекрасног лаганог става траже мирнију и спокојнију одређеност мелодија. Оба последња става (Менует или Скерцо и Финални Алегро) нужно налажу већу еластичност, лакшу покретљивост оркестра.
У клавирском концерту, који је Марасовић свирао са истинским односом поштовања и дивљења према можда највећем делу светске литературе овог рода, диригент је солисти наметнуо темпо који је приметно морао отежавати развојни процес става и његове логичне успоне.
У Барановићевој свити, блиској оркестру већ по музичком „матерњем језику“, богата инструментација, раскошна колористичка свежина дела особито је дошла до изражаја у другом делу свите, у коду.
ВИОЛИНСКИ КОНЦЕРТ ПИНЕ КАРМИРЕЛИ
Италијанска виолинисткиња из Рима Пина Кармирели, на свом концерту 22-1Х у Београду, омогућавала је слушаоцима да Бахову партиту, и особито њен завршни део Шакону (често извођену и изван састава партите 4-то! као целине) — доживе; Фактура чудесног става, шездесет и неколико варијација не толико на Једну тему колико на њене основне хармонске функције, нису се у тумачењу ове уметнице појављивале једино у свом богатству ритмичких и фигурационо-мелодијских структура, него у логично изграђеној целини са јединственом градацијом на почетку групе дурских варијација, као и на поновном наступању молских. Мени лично чинило се да на четири виолинске жице ступа читава поворка Бахових дела: и прекрасне клавсенске композиције и моћне оргуљске химне, и величанствена помпа кантатних корала, и дивне оркестарске свите, напоредо уз Бранденбуршке концерте. Да ли би,
„а:
о ијни ДР