Наша књижевност

МИТУ И ит) паре Да КИ

402 Књижевност

збиља, било могуће да обиље емоција које су пратиле и проткивале многобројна дела глорификатора мукотрпног рада, песника занатлијске цеховске приљежности и борца за морал постојаности и издржљивости, који је наступао са продирањем грађанских погледа на свет — да ли би било могуће да емоционалност свег тог унутарњег света буде поновљена, концентрисана, евоцирана у сећању слушалаца, када уметница Кармирели не би носила у себи музичко искуство, широко искултивирани емоционални смисао за сву сазнајну снагу не само ове горостасне Шаконе но н за мисаоност свих тих других Бахових творевина2 Не, то заиста не би било могуће. Једно од не тако многобројних чуда уметности јесте овај финални став Бахове а4-то! партите, а виолински уметник који је у стању да са четири просте жице дочара расипну фигурацију клавсена, монументални пој оргуља, призвук барокних кантата, — мора бити истински уметник. Начин на који ова виолинисткиња тумачи Баха не би се могао назвати класичним у академском, традиционалистичком смислу те речи. Њен тон је еманципован од оне уобичајене неутралне строгости, која — право да говори"мо — носи добар део кривице за гећ освештану слику неког неутрализованог, енигматичног, многима неприступачног Баха. Пина Кармирели интерпретира основни дух и карактер сваког става и, доследно том начелном поступку, читав њен стил заснива се на особито диференцираној артикулацији, на акцентовању, везивању, издвајању појединих тонова и група тонова, из којег неприметног, „микроскопског“ рада и „секцирања“ настаје фразирање пуно рељефа, експресивност веома сређених контура. Баш таквим поступком уметница омогућује лушаоцу да запази латентни хармонски костур Бахове полифоније, да прими слухом чудесно дејство оног специфично баховског склада између линеарне независности мелодијских гласова и хармонских функција тонова на ком било ступњу У сваком од ових гласова. Синтеза мелодијског и хармонског начела, коју је, на бази Веркмајстеровог система темперације, уметнички остварио баш Јохан Себастијан Бах од неоцењивог је културно-историског значаја за даљи развој музичког језика, музичког мишљења, музичког слушања. Три века развоја праве полифоније и читав век развоја монодичке и оперске хомофоније на принципу хармоније прилажу своја искуства и постигнућа Баховом генију, који из њих гради нов, синтетични квалитет, а ми, генерације од Бетовена на овамо скоро да више и не умемо слушати музику искључиве пол: фоније или пскључиве хармонске хомофоније. Зато је баш сликовита Ри извођачког стила виолинисткиње Кармирели најцелисходнији начин да се Бахово дело укључи у живу, данашњим људима разумљиву и блиску музику.

деј

Пина Кармирели отворила је своје концертно излагање аријом славног оргуљаша ХМП века, Фрескобалдија (у виолинској преради Мариа Кортиа, који је почетком нашег века био и сам први виолинист у чувеном Муђелиниевом квинтету). Арија је сва на г-жици а пуноћа тона који се излиБао потврђивала је од првих тактова са коликом снагом, и како само одмераваном, влада ова уметница. У пуној супротности са тим сочним, густим тоном протицала је Бетовенова романтично свежа „пролетња“ соната за клавир и виолину (опус 24; Е-диг, компонована 1801 год.). Верујем да је такво тумачење наишло на чуђење, па и на неодобравање. Ми смо се нарочито увек задржавали на тешком, драматичном, херојском Бетовену, свакако с правом. Но виолинисткиња Кармирели има баш дубљи однос према Бетовену а не површнији када га схвата

њи