Наша књижевност

а Мат нндртебиј ас диве семене фаетаиић ==

# % ј 4 > у ј

Музички преглед 555

топлина човека-сведока наполеоновске епохе. Здравковићева интерпретапија је ту била у сржи правилна и здрава, па је и колектив оркестра радио-станице, У присном контакту са тежњама диригента, дао своју праву меру.

Виолински концерт, вероватно најплеменитији у свој литератури ове врсте која мами ка виртуозном бљеску инструменталног техницизма, извео је овог вечера виолиниста Владимир Марковић. Други млађи уметник овог Бетовеновог вечера, који са крајњом озбиљношћу продубљује свој рад на усавршавању -своје инструменталистичке делатности. Његова студиозност, солидност, па и оно што код концертних уметника никако није редовна врлина — самокритичност, дају све услове да овај већ и сад истакнути уметник виолине, развијајући шире своју делатност, доспе и до још већих уметничких постигнућа. У границама своје садашње интерпретаторске моћи, како су ове могле бити уочене на послу реализовања Р-аџг концерта, Марковић располаже озбиљном техничком спремом, интелигентним односом према садржају и свако замашног дела као што је овај концерт, но његов потез гудалом, од којег зависи и карактерни квалитет тона, нема ону племениту распеваност, сву емоционалну пуноћу која је кључ за убедљиво одгонетање снажне мисаоности великог Бетовеновог дела. Занимљиво је, међутим, приметити да је баш у великој каденци при крају првог става, дакле у задатку којем. виолиниста приступа сам, без подршке п сарадње оркестра (у овом се делу пре може говорити о облигатној улози соло виолине у симфонији), Марковић постигао висок степен пластичности излагања. Бетовен сам није написао каденцу за овај концерт а учинили су то скоро сви већи светски виолинисти. У свакој је, разуме се, рекапитулирана грађа тематски богатог става, па се постевља питање, није ли карактер обраде, овакве или онакве, бош онг1 момент који даје извођачу већу слободу кретања. Та слобода и већа сочност,. пуноћа тона — потребне су Рладимиру Марковићу.

КОНЦЕРТ ЗБОРА РАДИО-ЗАГРЕБА

Мешовити певачки хор радио-станице Загреб, формиран претежним својим делом из чланова бившег загребачког певачког друштва Загребачки мадригалисти, једна је од ретких уметничких организација ове врсте у нашој земљи која је успела да практично оствари начело високе. стручне, професионалне спреме као неизоставног предуслова за радно учешће у остваривању уметничког програма хора. У инструменталној музици то је већ одавна и у нас ствар која се по себи разуме, па су зато сви већи градови у нашој земљи снабдевени већим или мањим оркестарским ансамблима озбиљног квалитета. У пракси формирања хорских група захтев високе стручне спреме није тако строго постављен, из чега је и произашао резултат да је сразмера између хорских друштава, способних за извођење и најкомпликованије хорске литературе прошлости и садашњости и друштава која своје програме морају подешавати степену техничких могућности свог чланства —_- сасвим на штету високо квалитативних хорова.

Збор Радио-Загреба и међу овим малобројним квалитативним хоровима заузима данас водеће место у држави. Сва изражајна средства вокалне му-

зике — динамика, агогика, колоритна пластичност реализована тембризацијом #