Наша књижевност

546

Књижевност

ДВА ЈУБИЛЕЈА: ВИКТОР ЦАР ЕМИН И Ф. БЕВК

Првога новембра прославио је у свом родном крају осамдесетогодишњицу живота пуног непрекидне борбе, рада и несумњивих успеха, нистарски књижевник Виктор Цар Емин. Е

Близак и поштен син народа из кога је поникао, права истарска кореника, Виктор Цар Емин посвећује све своје снаге просвећивању, буђењу свести и слободарској борби народа Истре. Он је као ретко ко познавао све тежње и невоље које су у другој половини прошлог н првим деценијама овог века притискивале становништво Истре. Сва његова делатност, просветна и књижевна, увек је у знаку националних и социјално-економских питања и борби народа, с њима крвно преплетена, увек горућа, увек везана за родно тле.

Виктор Цар Емин родио се у селу Крај код Ловрана 1870. Отац му је био поморац, ложач, машинист, који је на крају доспео у Египат. А син је у Копру завршио учитељску школу и службовао по истарским селима, док 1894 није постао секретар Дружбе Ћирила и Методија и остао на тој дужности пуних 25 година, то јест до њеног распуштања након италијанске окупације Истре. Рад и тежње ове дружбе приказао“ је Цар Емин у својој драми „Зимско сунце“ (1902). Жива и непрекидна веза са народом, учествовање у актуелним политичким догађајима инспирисали су и његову драму „На стражи“ (1923), у којој је приказао трагичну судбину Истре окупиране. од Италије, романе „Нове борбе“ (1908). „Наша Маре“ (1931) и низ приповедака. Од свих ових дела истиче се ширином захвата, реалистичким приказивањем средине и психолошким обликовањем ликова Царев роман „Нове борбе“, који је пролетос издао у коначној редакцији Накладни завод Хрватске. Деловање бискупа Махнича и тадашња спрега Љубљане и Беча на одређеној антисловенској платформи и живот Истре у том периоду насликао је Цар са истинским узбуђењем уметника. Тај је роман почео да излази 1907 у „Савре-

меннку“, али су клерикалци успели да спрече његово даље излажење. (Роман је у целости штампала Срнска књижевна задруга у Београду 1927.)

Увођење модерне технике у другој половини Х1Х века мењало је друштвено-економску структуру. У Истри су то најјаче осетили власници једрењака које је на смрт осудила парна машина. Сами истарски поморци нису били способни да се снађу у том периоду, а страни капнталисти, Немци, Мађари и Италијани, оснивали су већ јака паробродарска друштва и куповали парцеле истарске земље продирући тако нарочито у приморске крајеве. То раздобље једрењака и пропаст њихову приказао је Цар Емин у романима „Пусто огњиште“ (1900), „Усахло врело“ (1904), „Иза плиме“ (1913), „Витез мора“ (1938—1940) и приповеткама као „Његов удес“, „Мали од фогуна“ и другим. Приказујући пропадање старих и јаких кућа истарских „принципала“, дајући цео низ ликова истарских помораца, указујући на опасност коју доносе странци освајајући истарско земљиште, Цар Емин је указивао и на нове путеве којима треба поћи под новим условима победе машине над једром. Нарочито у својим приповеткама он је одразио снажну виталност истарског жилавог поморца и његову Упорну борбу да савлада све препреке. Италијанска окупација Истре била је за Виктора Цара Емина тежак ударац. Побегао је на Сушак да би се после Рапалског уговора поново вратио у Опатију, одакле је 1929 мо-

„рао опет да бежи пред све страшни-

јим фашистичким терором. На Сушаку уређује часопис „Морнар“, издаје још у то време романе „Између два огњишта“ (1933), „Пресјечени пути“, историски роман о Петру Кружићу (1938), „Суор Аурора Вероника“ (1940) и низ новела. Јављајући се у прелазном периоду реализма и модерне, Виктор Цар Емин није пошао путем модернистичке струје тадашњих хрватских писаца, него је остао веран реалистичком приказивању живота