Наша књижевност

мит љ

МА у

Ае

ме

ДВА ЧОВЕКА

1

У дамарима ти куцају потреси целога света,

и читаве земље крваре ти у срцу.

У глави се пропињу мисли да обухвате смисао, и назиреш светле видике иза метежа тих.

Но шта је то што испод свих тих мисли, у испод свих тих безброј живота што их носиш у себи, скривено, нечујно, стидљиво

цвили у теби,

као дете напуштено од свих: Наслонио си врело чело на хладно стакло,

и зуриш са врха куће у свет што доле врви,

и стакло се одједном ороси...

Не, немој да се стидиш!...

У теби дубоко једна тиха жеља ромиња,

ромиња и сахне као поток у врелом песку.

Не, немој да се стидиш...

То је жеља тако многих, многих људских срдаца!

Како бих спустио главу у нечије крило,

упио у нечије очи измучене очи своје, А ф како бих наслонио лице уз присно лице, М

и рекао: ћути, ћути, ах, нас смо двоје, двоје! (5 5 2

Задрхтала си од додира моје тихе самоће

насред бучног мноштва пријатеља,

у возу што мили између два сасвим банална места,

и прозрела у моме врелом оку тугу.

Две самоће, две ћутљиве, тешке самоће су се среле. То није био обичан воз, он је хуктао право у судбину... Спустила си немирну главу на раме мирноме другу.