Наша књижевност

Два човека = 431

а <

Кад смо се пренули као самнамбули на рубу свога крова,

отиснули смо се знаним јутарњим улицама

по којим је шаљива природа прострла ледени саг.

Ах, та збуњеност, ах та конвенционалност између сна и јаве!

Како чудно кривудав, ћудљив, по леду остаје траг.

Понека снежна пахуља хватала ти се у коси

као парчад вате на божићном дрвцу.

Слабашно мајско сунце стидљиво се смешило,

и ми смо стидљивим смешком крили нечујни цвркут у срцу. 1

Посртала си. А кад сам те хватао под руку,

потесмешљиво си гледала у моје интелектуално лице.

Као на узбуну, куће су се одазвале твом звонком вриску. Захватио сам шаком хрпу леденог бисерја

и озбиљна. лица ти пружио дар да начиниш сјајну ниску.

И нисмо рекли: дођи, и нисмо рекли: чекаћу те. = Као сапутници од једнога дана што ће се на углу растати. А ипак, да ли смо знали да ћемо се још те вечери срести, да ли смо знали да се то вече морамо састати2

4 ЊУ у

Како би се само увукла у моје срце,

како си се ушуљала, огшкринувши најпре врата,

протурив куштраву косу и пркосни носић,

и како си се у њему настанила, те сад вириш из сваког буџака!

~ ~

5

дивио

Ти знаш како се згушњава ноћ,

како гасне шумор града заједно са сијалицама,

како само жамор кафана тече у тишини ноћи,

и како звезде трепћу у све хладнијој модрини, —

ти знаш како после поноћи, у нечујном дисању града, тужно плаче у близини један потмули саксофон,

| а када и он умукне у дељењу ноћи и зоре,

| уз последњи грготави јецај, , како се помаља полако зора, млечна, ружичаста и модра, завирује кроз прозор и дочара ти дугу у коси.

Ти то знаш, јер си заједно са мном дочекивала те плаве зоре