Наша књижевност

452 Књижевност

док нам уз штропот тешких рабаџијских кола по калдрми главе клону од драгога умора и ти још у полусну питаш ме пркосно: Ко си:

О, неуморна лутања тела у ћутљивој постељи! Зближујући и отимајући нас, носи нас дивље море. Груди се надимљу, срца трепере на ветру.

Љубав се наша раздрагано рукује с прстима зоре.

И кад нисмо заједно,

ти си увек уза ме,

и кад ми твој глас не милује ухо, кад ми твоје раме не додирује раме.

Било да сам нагнут над писаћом машином, било да говорим с људима, ходам замишљен, или гледам незаситљиво у свет пред собом, одасвуд искрсава твоја чупава коса као пркосна грива, твоје дивље очи иза чије обести се крије туга, твој филигрански стас који потсећа на Таити. У тужне дане живимо, девојко моја мала,

у дане тужне, трагичне и судбоносне.

У тужне велике дане у које живимо

ја се радујем што смо се срели

ја и ти.

Џ

Ти си мислима у сунчаној земљи где народ свој живот откупљује,

у чети амазонки јуриш, коса ти лепрша као застава.

Одасвуд,

из свих далеких крајева света,

из пригушености, испод подмукле мреже око нас,

ја чујем гласове који треште као фанфаре, као сИЕЕ за_

О

али у трештавој музици трагичне патње и пркоса, као обоа у сетној летњој ноћи, трепери и твој меки топли пој.